Dura lex, sed lex. Ili u prevodu, loš zakon je ipak zakon. Smatram da bi ovo bio sasvim dovoljan odgovor povodom nedavno aktuelizovane teme u pogledu primene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi u slučaju promene preambule Ustava Republike Srbije.
Naime, postoji određen broj građana, pa i pravnika koji smatraju da je za promenu preambule dovoljno obezbediti prostu većinu izašlih birača na referendumu. I tu nema ništa sporno jer upravo to propisuju i Ustav i Zakon o referendumu. Sporno pitanje se odnosi na primenu Zakona o referendumu koji propisuje određene uslove neophodne za punovažnost, između ostalih i uslov da na referendum izađe većina birača upisanih u birački spisak.
Po protivnicima instituta punovažnosti referenduma, Zakon o referendumu ne treba primenjivati u slučaju promene ustavne preambule. Osnovni argument za to je jača pravna snaga Ustava od zakona, i to zakona koji je stupio na snagu pre nego što je Ustav donet. Ovaj argument se lako obara. Naime, punovažnost referenduma i potrebna referendumska većina su dva potpuno različita instituta. Prvi određuje uslove za validnost referenduma, a drugi se bavi utvrđivanjem rezultata referenduma.
Kad bi se samo član 203 Ustava koji propisuje većinu izašlih posmatrao izolovano, ne bi bilo spora da je za promenu preambule nebitno koliko će građana izaći na referendum. Međutim, bez zakona koji reguliše referendum nije moguće sprovođenje referenduma. To nam i govori član 108 Ustava. Taj zakon, iako donet pre stupanja na snagu sada važećeg Ustava ipak nije promenjen u postupku promene Ustava. Razlog za to je jednostavan. Kako je Ustav iz 2006.godine bio posledica političkog kompromisa stranaka različite orijentacije, očigledno je odluka Ustavotvorca bila da naizgled omekšan Ustav ipak ostane tvrd u pogledu promene preambule. Inače bi Ustavnim zakonom predvideo promenu Zakona o referendumu.
Stoga je pravno neodrživo tumačenje da član 203 Ustava derogira član 24 stav 1 Zakona o referendumu, jer su i član 108 i član 203 i član 24 Zakona o referendumu u potpunoj saglasnosti. Član 203 se bavi institutom utvrđivanja rezultata referenduma, dok se član 24 stav 1 Zakona o referendumu bavi institutom validnosti referenduma kojim se član 203 Ustava uopšte ne bavi.
Ukoliko bismo uporedili institut referenduma u Srbiji sa ovim institutom u npr.Hrvatskoj, lako bismo došli do potvrde pravilnosti ovog tumačenja. Doduše, hrvatski Ustav se menja po drugačijoj proceduri, ali je ono što nas interesuje, a to je referendum, propisan je identično u pogledu odnosa Ustava i zakona, ali zato bitno drugačije u pogledu pravljenja izuzetaka u kojima ne postoji referendumski cenzus. Pogledajmo i kako:
Članom 142 Ustava Republike Hrvatske propisano je da se odluka o udruživanju Hrvatske donosi većinom glasova birača koji su pristupili na referendum( identično kao i kod člana 203 Ustava Republike Srbije).
Članom 6 hrvatskog Zakona o referendumu propisano je da se referendumska odluka donosi većinom glasova izašlih birača, uz uslov da je na referendum izašla većina birača upisanih u birački spisak, ukoliko za to Ustavom nije predviđena drugačija većina.
Dakle, i u Srbiji i u Hrvatskoj, ustavima je predviđena većina izašlih birača kao većina potrebna za donošenje referendumske odluke, isto kao što je i u Srbiji i u Hrvatskoj za uspeh referenduma neophodno da na isti izađe većina birača upisanih u birački spisak, a punovažnost referenduma nesporno spada pod polje zakonske regulative.
Ono u čemu se razlikuju zakoni u Hrvatskoj i u Srbiji je mogućnost da se u slučaju udruživanja, i to samo u tom slučaju, referendum smatra uspešnim iako na njega ne izađe više od 50% građana upisanih u birački spisak. Ova mogućnost postoji u hrvatskom zakonu, ali ne postoji u srpskom zakonu. Upravo suprotno, naš zakon ostavlja mogućnost da se primeni neki drugi cenzus, ali samo u situaciji kada je viši od ovog propisanog zakonom. A contrario, to znači da je svaka manja izlaznost od one propisane zakonom, apsolutno isključena.
Uz sve ovo treba napomenuti da hrvatski zakon ne razdvaja institut punovažnosti referenduma od potrebne većine, ali zato upućuje na ustavni tekst i druge zakone u slučaju da su u tim aktima propisani neki drugi cenzusi izlaznosti. Razlog za ovo je jednostavan – Hrvatska je bila svesna da je čeka referendum o EU, a poznato je da je pristupanje EU u Hrvatskoj smatrano vrhunskim interesom javnog poretka. Zato je postojala volja zakonodavca da omogući da se referendum smatra uspešnim čak i ukoliko na njega ne izađe većina upisanih birača. Koji bi to bio naš legitimni cilj za odricanje od svih prava koja imamo na Kosovu, pre svih imovinskih prava? Činjenica je da sama po sebi preambula ne štiti ta prava, ali predstavlja vid brane od njihovog neodgovornog odricanja.
Mišljenja sam takođe da pitanje raspolaganja teritorijom a u ovim okolnostima i imovinom građana Srbije na Kosovu, svakako predstavlja daleko značajnije pitanje za svaku državu od udruživanja, odnosno pristupanja EU. I da upravo iz tog razloga, u Zakonu o referendumu prilikom donošenja Ustava iz 2006 godine nisu vršene intervencije koje bi se odnosile na ukidanje instituta punovažnosti referenduma ili pravljenja izuzetka u pogledu promene Ustava.
Jer da to jeste bila intencija ustavotvorca, član 203 ne bi samo pominjao institut većine, već bi pominjao i institut punovažnosti, a on ga ne pominje. Punovažnost referenduma je uslov svih referenduma koji se održavaju u Republici Srbiji povodom bilo kog pitanja, pa i pitanja promene Ustava.
Potpuno je drugo pitanje faktička mogućnost izmene Zakona o refrendumu ili sadržina budućeg Akta o promeni ustava. Naravno da nije nemoguće da se tim putem cenzus za punovažnost referenduma promeni. Ali bi to predstavljalo nelegitimni napad na javni poredak i izvrgavanje volje ustavotvorca.
Konačan i jedini pravno održiv zaključak je da je za punovažnost bilo kog referenduma, a posebno za referendum za promenu preambule ustava, neophodo da na referendum izađe 50% plus jedan birač upisan u birački spisak i da većina od izašlih glasa podrži izbacivanje preambule iz Ustava. Ova volja ustavotvorca je jasno upisana u članove 108 i 203 Ustava i Zakon o referendumu.
advokat Vojin Biljić
član Glavnog odbora DJB
Predsednik beogradskog odbora DJB
Kome to nije jasno da se u ratu gube teritorije? I Italija je posle II svetskog rata izgubila Istru i još ponešto pa je neko nije pitao šta želi a šta ne želi da stavi u “preambulu”.
Hajmo se malo spustiti na zemlju, Drugi svetski rat i rat na kosovu ’98-’99 nisu baš tako lako uporedivi. A i pored toga, na kraju drugog svetskog rata Italija je pristala na bezuslovnu kapitulaciju, a na kraju rata ’99 NATO (a time i OVK) je pristao da je Kosovo deo Srbije (Rezolucija 1244).
Moja poenta je bila da pravo i zakoni baš nemaju mnogo veze s onim što se događa “na terenu”. Italijanski narod je kažnjen zato što ga je zajašila jedna budala, kao što su nas svojevremeno zajašili Tito ili Milošević. Naravno, moglo bi se reći da su oni za njega glasali, kao što smo mi za Miloševića (ja nisam, ali NATO ’99 to nije bilo briga). Ja potpuno razumem i podržavam stav DJB o Kosovu, on je državnički i jedini kakav treba da bude, ali da se ja pitam (a ne pitam se), ja bih to presekla i malo “skratila”, jer mi je više dosta toga da mi kao zemlja stagniramo zbog Kosova, a na Kosovu više nemamo nikakve ingerencije. Jednom rečju, jedva čekam da postanemo dve odvojene države, zbog milion razloga, premda ne kažem da se za imovinu i kulturna dobra ne treba boriti. Eto tako ja razmišljam, takođe nisam jedina, pa hajde da se malo čuje i naš glas.
Saki rat, nekad pre a nekad kasnije, a ali uvek, se zarsio odakle je I krenuo. Posle svakog rata, zemlja koja je rat izszvali ostala je manja nego sto je bila. I Jo’s nesto, to nije bio rat 1999 godini nego je to bio rat koji je zapoceo 1990 godine a zavrsen 1999 godine potpisanom kapitulaciju u Kumanovu
Čak i da se uzme kao tačna tvrdnja autora da Zakon može da određuje uslove za promenu Ustava, aktuelnu vlast ništa ne sprečava na pre referenduma o promeni Ustava promeni Zakon o referendumu. Prema tome, sve ovo na čemu insistira DJB oko promene Ustava je potpuni promašaj. Prvo, nisu u pravu, a drugo čak i da su u pravu, ukazali su SNS koji je put ka njihovom cilju, a kojeg se ovi možda ne bi ni setili blagovremeno imajući u vidu stručan kadar sa kojim raspolažu. Od DJB očekujem malo više ozbiljnosti, pogotovu kod pravnih stvari.
Mihajlo, vidi se da komentarišeš nešto što ne razumeš. To zaključujem na osnovu tvoje rečenice “tvrdnja autora da Zakon može da određuje uslove za promenu Ustava”. Naime, zakon ne određuje uslove za promenu ustava već za validnost referenduma. Po zakonu referendum nije validan ako na njega ne izađe preko 50% upisanih glasača. A ako referendum nije validan, onda nema ni promene, jer se promena vrši NA REFERENDUMU. Preporučio bih ti da pročitaš članak još jednom, sve je lepo objašnjeno. Naravno da mogu da promene zakon, to nije sporno, ovde se samo komentariše kako sad stoji u zakonu.
Ponavljam, čak i da je tačno takvo tumačenje, sve j to potpuno beznačajno, a insistiranje DJB na tome i raspravljanje sa ostalima je gubljenje vremena i energije. Promeniće zakon i gotovo.