Отворено писмо Вукашина Обрадовића јавности

Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи, после много размишљања, одлучио сам да од данас почнем са штрајком глађу.

Ово је мој лични чин и одлука да покушам још једном, заправо последњи пут, да скренем пажњу пре свега новинарима и новинаркама, али и свим грађанима, на сав бесмисао борбе за слободу медија коју водимо у последњих тридесетак година.

Не желим да будем патетичан, али ово јесте потез очајника који не види други начин да заврши своју новинарску каријеру, а да, у исто време задржи макар минимум личног поштовања и достојанства неопходног да бих се осећао као човек, као људско биће.

Новинарство и Врањске не могу да одвојим од остатка свог живота, не желим да се једноставно окренем на другу страну и наставим даље, мирно газећи по оном за шта сам се све ово време, у границама свог знања, умећа и вере, борио покушавајући да макар за милиметар померим границе слободе и демократије, у Врању, у Србији.

Нисам, на жалост, имао много упеха у томе. Ни ви, ни ја.

И време је да се суочимо са том чињеницом.

Немам ни илузија да ће овај мој чин променити било шта у овој несрећној земљи огрезлој у непоштењу, аморалности, интелектуалној и професионалној проституцији.

Не желим ни да изигравам хероја јер то и нисам, пре свега, јер се ужасно плашим за будућност моје, али и ваше деце. Али, још је већа бојазан да никако не могу да им помогнем.

Не тражим ничију ни помоћ, ни подршку. Чак ћу такве понуде сматрати лицемерним. Јер, онда када је то било смислено, наилазио сам на затворена врата.

Ја сам само очајан човек, новинар, отац и супруг, немоћан да се суочим са реалношћу са којом полако свикавамо да живимо.

Управо из страха да и сам не потонем у ту бесмислену свакодневицу и изгубим оно што ми је једино остало – људско и професионално достојанство – одлучио сам се на овај корак.

Срдачан поздрав

Врање, 19. септембар 2017. године Вукашин Обрадовић

П.С. Осим овога, немам и нећу имати шта да појашњавам или додајем. Зато вас молим да поштујете моју одлуку.

Извор: ЦИНС