Ауторски текст Образовање

Ученици брже уче од наставника, а нови закон и даље инсистира на “бубању”

Закон о основама система образовања је системски закон који уређује основе предшколског, основног и средњег образовања. Године 2009. донет је први овакав закон који је требало да доведе до значајних реформи ова три нивоа образовања.

Оно што лежи у корену застарелог, неконкурентног и лошег образовног система који нас прати деценијама, ни тада, а ни новим Предлогом закона не гађа у срж проблема који изједа наше друштво. За социолошки, културни, духовни и економски развој једне земље квалитет образовања је од суштинског значаја, а извештаји с међународних тестирања показују да су наши ученици функционално неписмени, што заправо значи да кроз образовни систем не стичу адекватна знања и вештине која касније умеју да примене на свакодневне животне ситуације.

За стицање знања деце и ученика најодговорнији је наставник. Корен проблема лежи у лошем квалитету иницијалног образовања васпитача, наставника разредне и предметне наставе из области психолошких, педагошких и методичких дисциплина. Члан 140. Предлога закона о основама система образовања каже: Наставник, васпитач и стручни сарадник јесте лице које је стекло одговарајуће високо образовање на студијама другог степена…”

То заправо значи да ова лица морају имати завршене основне и мастер академске студије које кумулативно носе 300 ЕСПБ бодова. С друге стране, у члану 142. наводи се: „Обавезно образовање лица из члана 140. овог закона је образовање из психолошких, педагошких и методичких дисциплина стечено на високошколској установи у току студија или након дипломирања, од најмање 30 бодова, од којих најамње по шест бодова из психолошких, педагошких и методичких дисциплина и шест бодова праксе у установи, у складу са европским системом преноса бодова.“

Тридесет бодова из поменутих научних дисциплина плус шест бодова праксе укупно је 36 ЕСПБ бодова. Свакоме је јасно да то не само да није довољно, већ доводи у узбиљан проблем наставнике који готово да немају никакву практичну наставу пре него што се запосле, што се посебно примећује у предметној настави, када наставници одлично владају одређеним наукама, али немају вештине којима би та знања пренели на ученике. О феномену из које године датирају уџбеници из којих студенти треба да стекну методичка знања на учитељаком факултету заслужен је и одређен простор у посебном тексту.

Учествовала сам на бројним конференцијама на којима се о овоме говорило и где су презентовани извештаји истраживања на ову тему, али остаје нејасно због чега се нико тиме не бави на темељнан начин. Стално слушамо како је реформе потребно спроводити постепено. Време нас претиче. Нове генерације деце и ученика савладавају коришћење информационо-комуникационих технологија брзином којом бројни наставнивници не успевају да их испрате, деца се подсмевају наставницима и не виде у њима ауторитет.

И наравно да проблем рушења ауторитета не лежи у томе што не можете ученика да избаците са часа или да га пошаљете у ћошак. Тиме се једино постиже нарушавање његове потребе да искаже своју индивидуалност и блокира му потребу да буде другачији. Проблем је у несналажењу да се деци приближи знање онако коко савремено доба захтева. Уместо да се деца подстичу на развијање талента које поседују, она се гуше да савладају предвиђени план и програм који није претрпео измену у складу са начином на који деца данас усвајају знања.

Поред овог проблема, за чије решење није одмакнуто ни корак напред да се отклони, основне замерке које сам уочила у Предлогу закона су следеће:

У члану 4. пише: „Родитељ, односно други законски заступник детета и ученика може да се определи за стицање основног образовања и васпитања, код куће, уз обезбеђивање трошкова образовања и васпитања.“ Спорно у вези с овим је што се даље ни на једном месту не разрађује ова одредба, а не наводи се ни да ће бити донети пропис који ближе уређују образовање код куће. Ако се не уважи чињеница да деца најбоље напредују у вршњачком окружењу, ово може бити изузетно опасно у слободном тумачењу.

Покушај да се на перфидан начин смањи финансијско учешће јединице локалне самоуправе у плаћању економске цене за вртиће препознаје се у члану 189. Предлог закона у ком се наводи да јединица локалне самоуправе може издвајати до 80% средстава, док у важећем стоји да извдаја 80% средстава. Дакле, према важећем закону ЈЛС је у обавези да извдоји 80%, а новим предлогом могуће је да у буџету ЈЛС то буде и мање, јер до 80% значи да може да буде и 20%. Ово би се наравно одразило на буџете родитеља који би морали сами да плате преосталу цену.

У делу Предлога закона који се односи на интерресорне комисије предлаже се да у саставу Комисије уместо три стална члана и то по један из области образовања, социјалне заштите и здравља, сада буду четири стална члана од којих је један обавезно дефектолог.

Надлежност интерресорне комисије је да се бави планирањем подршке деци и ученицима који нужно нису ученици с инвалидитетом и сметњама у развоју, већ то могу бити и деца из соци-економски нестимулативних средина, деца другачије националности од српске и било које друго дете ком је потребна додатна подршка.

Стога је нејасно због чега би дефектолог био стални члан и да ли је он ангажован као самостално лице а не у име установе, што је недопустиво. Дефектолог и према важећим поцедурама о раду ИРК може бити стални члан ако долази из неког од поменута три ресора, али давати ексклузивно право једној струци подлеже могућностима злоупотребе, јер инклузија и једна струка никако не иду заједно.

Потпуно је несхватљиво и то да је нови Предлог закона потпуно развластио орган упрвљања школе и све кључне надлежности пребацио министру, па је тако и избор директора поверен једном човеку. Овде наравно постоји огроман простор за манипулацију и дириговано, централизовано управљање школама према партијској линији. Што је одличан модел за уцену и присилно освајање гласова.

Поред органа управљања установом за образовање деце и ученика, развлашћена је и Народна скупштина Републике Србије тиме што се надлежност избора чланова Националног просветног савета пребацила са Скупштине на Владу, што такође за последицу може имати уцене и разна коруптивна деловања.

Остале козметичке промене које би у другачијем контексту, када би се решили највећи проблеми, можда и могле да буду оцењене као добре нећу коментарисати јер их видим као скуп лепих жеља и могућности земље у којој ће, ако ускоро не дође до промене власти, остати као сведочанство да је неко веома добро знао шта треба, али је исто тако знао зашто не треба. Не треба, јер је људима који немају образовање, који су гладни и имају само неколико жеља могуће манипулисати непрекидно.

 

Љупка Михајловска

Народна посланица Доста је билo

О аутору

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Поставио бих питања госпођи Михајловској, ако је дозвољено.
    Да ли сте икада радили као учитељица или као наставница у школи?
    Да ли је то искуство вишегодишње?
    Да ли сте током тог низа година успели да примените методе које би постале пример или макар садржале основне начине за успешно образовање и васпитање ђака који одрастају у овој земљи која је константно у кризи у последњих 27 година?
    Ако јесте, можете ли понудити решења уместо што сте констатовали да: “За стицање знања деце и ученика најодговорнији је наставник. Корен проблема лежи у лошем квалитету иницијалног образовања васпитача, наставника разредне и предметне наставе из области психолошких, педагошких и методичких дисциплина”?
    Ако јесте све то и понудите решења, можемо Вам веровати.
    Срдачан поздрав

    • Poštovani, gostovala sam u osnovnim i srednjim školama na časovima građanskog vaspitanja gde smo s decom radili interaktivnu nastavu i radionice i svima smo držali pažnju i uspeli da uključimo SVAKO dete u rad. To je za mene bilo nešto najteže što sam radila. Veoma je naporno i zahteva ogromnu pripremu i koncentraciju. Pored toga, kontinuirano radim neformalne oblike obrazovanja s mladima. Rešenje za kvalitetno obrazovanje je dobro inicijalno obrazovanje i kontinuirano usavršavanje nastavnika. Ne može vrhunac interakcije da bude power point prezentacija sa gomilom teksta. Po mnogim školama pametne table stoje zaključane jer niko ne zna da ih koristi. Deca gledaju jedni drugima u potiljak. Itd.itd.

    • ”Poštovani, gostovala sam u osnovnim i srednjim školama na časovima građanskog vaspitanja gde smo s decom radili interaktivnu nastavu i radionice i svima smo držali pažnju i uspeli da uključimo SVAKO dete u rad. To je za mene bilo nešto najteže što sam radila. Veoma je naporno i zahteva ogromnu pripremu i koncentraciju.” ‘
      Поштована, питам се шта би тек било да сте гостовали на неком озбиљном часу, рецимо математике или физике?
      Свако ко има било какве везе са нашим ”образовањем” зна чему служе часови грађанског.
      ”Poštovani, veoma mi je teško da poverujem u vašu tvrdnju da „Mnogi učenici, i pored odličnih ocena iz informatike, ne znaju ni osnovne stvari na računaru da urade, kao što je sređivanje teksta u Vordu ili registrovanje na sajt, promena lozinke na sajtu, promena pisma na računaru.“ ”
      Знам да је тешко, али је истина. наиме 90% ученика у нашим школама има одличне оцене, а знање….
      Размислите шта је разлог.
      поздрав

    • Stojane, predmete ne treba deliti na ozbiljne i neozbiljne. Svaki ima neku svoju svrhu. Takođe, ovde se ne priča o konkretnim predmetima nego samom pedagoškom pristupu nastavi. Vrlo je jednostavno: nastavnici moraju da prate tehnološke inovacije i da budu u koraku sa vremenom, pogotovo sa onim stvarima koje su predmet interesovanja učenika. Jer, u protivnom, neće uspeti da ih zainteresuju. Da ne pričam o tome što kad deca vide da su nastavnici “van vremena”, više u njima ne vide uzore i automatski se isključuju iz aktivnog učestvovanja. Da bi se to zaključilo, ne moraš da budeš prisutan na časovima (ni ozbiljnim ni neozbiljnim), svi smo mi išli u šloku i zamo kako stvari funkcionišu. Isto što je i tada važilo, važi i sad, samo je sad gora situacija jer su tehnološke promene veće pa samim tim se očekuje i od nastavnika da se prilagode. Naravno, sve ovo ne znači da nema ok nastavnika koji kontinuirano rade na sebi i odlično prenose znanje, samo to mora sa izuzetka da se prebaci na opšte pravilo. Takođe, daleko od toga da se ovim baca krivica na nastavnike, oni su ponajmanje krivi, kriv je ovaj nakaradni “napredni” sistem koji ne vrednuje kvalitetan rad. Prvo od toga koliko ste plaćeni ako radite kvalitetno i pošteno, pa do toga gde vam je motivacija da tako radite kad vidite da sistem favorizuje one koji hvataju krivine i snalaze se u kojekakvim kombinacijama i prečicama.

  • “Нове генерације деце и ученика савладавају коришћење информационо-комуникационих технологија брзином којом бројни наставнивници не успевају да их испрате, деца се подсмевају наставницима и не виде у њима ауторитет.”
    На основу чега је посланица дошла до тог закључка. Да ли на основу резултата неког истраживања? Мени искуство у непосредном раду са ученицима у гимназији показује да није тако. Многи ученици, и поред одличних оцена из информатике, не знају ни основне ствари на рачунару да ураде, као што је сређивање текста у Ворду или регистровање на сајт, промена лозинке на сајту, промена писма на рачунару. Због тога, одсуства приступа рачунару или интернету, или нечега четвртог, значајан број њих нерадо прихвата да задатке ради електронски. Ауторитет наставника не зависи од оспособљености за употребу информационо-комуникационих технологија у настави. Те технологије су само средство и не чине суштину наставног процеса.

    • Poštovani, veoma mi je teško da poverujem u vašu tvrdnju da “Mnogi učenici, i pored odličnih ocena iz informatike, ne znaju ni osnovne stvari na računaru da urade, kao što je sređivanje teksta u Vordu ili registrovanje na sajt, promena lozinke na sajtu, promena pisma na računaru.” posebno što sam sigurna da većina njih koristi neku od društvenih mreža, pa je gotovo nemoguće da to ne znaju, ali čak i da je tako, problem je u tome što je to trebalo neko da ih nauči još u osnovnoj školi. IT kompetencije su samo deo kompetencija koje nastavnik treba da ima.

  • Na kvalitetu nastavnika mora konstantno da se radi, pogotovo u oblastima koje su podložne brzim promenama kao što su IT i sve oko tehnologije. Ministarstvo mora da obezbedi kontinuirano usavršavanje nastavnika a ne da njihova praksa bude “što sam naučio naučio sam”. I tako profesori ne prate promene i jasno se može zaključiti da vremenom sve više “ispadaju iz šina”. Što je stariji profesor, to vidiš koliko ga je vreme pregazilo. Zato mora da bude kontinuirana edukacija. Takođe, mora da se smanji klasično nagomilavanje gradiva i da se deca uče kako da uče. Prošla su vremena da se nešto uči u školi pa da se onda primenjuje celog života. U današnjem brzom tempu promena, gradivo koje učimo u školi već posle školovanja postaje zastarelo. Zato se fokus mora pomeriti na konstantno učenje. Da se učenici uče kako da uče i da im se objasni da jedino tako mogu kvalitetno da budu u materiji. Preduslov za to je i da profesori prihvate takav način funkcionisanja.

  • Уз дужно поштовање ауторки на сензибилитету за питања и проблеме нашег образовања и васпитања, уколико се изврши анализа било ког плана или програма образовања васпитача на струковним или академским студијама, као и образовања наставника разредне наставе на Учитељским факултетима (веома је једноставно ући на сајтове ових институција и проверити програме), лако се може уочити да број ЕСП бодова који се додељује методичкој, психолошкој и педагошкој групи предмета није ни близу наведеном броју поена (36?). Примера ради, на основним струковним студијама за васпитаче, само једна од методика носи најмање 3 ЕСПБ (а има их оријентационо 12 из различитих развојних области зато што свака методика има најмање два једносеместрална курса 1 и 2). Предмети из психолошке и педагошке групе предмета такође носе значајан број поена, као и стручна пракса, тако да је реално оптерећење студената изражено кроз ЕСПБ далеко веће. Уосталом, већина предмета у школовању васпитача и учитеља и мора да буде из педагошке групе предмета, а колико психолошких предмета и стручне праксе студенти имају кроз своје школовање најбоље је да питате њих 🙂 Проблеми у образовању васпитача и учитеља, свакако, постоје, али овако олако и произвољно прозивање “највећег кривца” за лоше стање у систему образовања и васпитања само може створити додатне проблеме. Узгред, моје скромно мишљење (из улоге родитеља) је да су васпитачи и учитељи најбоља “карика” система и не видим разлог зашто их треба на овај начин омаловажавати. Нарочито не због законских решења, уз молбу да се још једном прецизно провери за који образовни профил и ниво студија се наведени подаци односе.

  • Sve navedeno mi deluje nestvarno kada se stavi u kontekst. Sta mi sve ocekujemo od ucitelja ili nastavnika koji je placen ~36000 iz dva puta? Ti ljudi vecinu svog vremena i intelektualnog napora trose da smisle kako da prezive. Na tek devetom mestu im je ‘kontinuiran’ rad na sebi i usavrsavanje. Ja sam im prezahvalan i na ovome sto deca dobijaju…
    Pominjete IT u kontekstu drustvenih mreza ili snalazenja na webu? To, odmah da vam kazem, nije IT. Informatika je sasvim nesto drugo i ista se populizmom ne izucava. Sta cete mi reci ako vam kazem da je jedno dete koje je tek krenulo u peti razred osnovne skole i koje je sada dobilo ovaj ‘novi’ predmet dobilo neki dan 4 iz ‘brzog kucanja’??? Valjda je neko video tastaturu na racunaru pa pomislio da prvo deca moraju da savladaju daktilografiju da bi sutra bili ‘programeri’??? Strasno…
    Iz mog iskustva predavanja na fakultetu mogu da kazem da studenti imaju ogromne rupe u obrazovanju, da ne znaju da uce, da ne znaju zasto uce, da su im pogledi vrlo skuceni, opste obrazovanje skromno, da tu nema ni akademske sirine, a ni akademskog pristupa prema necem novom ni u tragovima. Govorim o studentima zavrsne godine. Bolonjski sistem je upropastio mnogo toga sto je valjalo, a to vise niko ni ne pominje…
    Prosveta se dugo odrzavala inercijom. Posle 27 godina krize konacno je dosla na svoj realan nivo – kako nam je sve u zemlji takva je i prosveta. To ni jedan zakon nece moci da promeni…
    Nisam optimista, a vama zelim srecu u borbi koju vodite…

  • Postovana Ljupka,
    Da li mozete da mi objasnite zasto je udzbenik pomocno sredstvo nastave? Danas sam gledao skupstinu i ministar je to spomenuo nekoliko puta.
    Ono sto mene brine/zanima je koje je primarno stedstvo nastave? Odakle profesori ocekuju da deca uce? Nadam se da me razumete da ako adekvatna literatura ne postoji rad nastavinka to ne moze da nadomesti.