Данас је готово немогуће прићи градовима у Србији, а да вас на том путу не пресретну депоније смећа, чије уклањање је обећано да буде завршено још пре неколико година. Мало коме од доносилаца одлука данас пада на памет да се око тога забрине, јер ако је план усвојен и у њему пише да је рок за уклањање те депоније истекао пре неколико година, требало би да је тако и у реалности.
То што је Србија уџбенички пример да папир трпи све, никоме не смета. Депоније које су само на папиру уклоњене, свако мало се запале и загађују животну средину, остављајући за собом штетне последице по здравље људи. Штетне последице ђубрета које неконтролисано гори и трује становништво не представља проблем, јер то није ударна вест и није ни близу значајна као боја доњег веша НН лица у неком од најгледанијих програма на националним фреквенцијама.
Ако се ипак определимо да скинемо ружичасте наочаре и погледамо животну средину у којој преживљавамо, сусрешћемо се са поражавајућом сликом деградације и уништавања нашег животног простора.
Без чисте животне средине, нема здраве нације и одрживог развоја!
Смеће које партијски руковођена јавно-комунална предузећа, уз асистенцију приватног обезбеђења, успеју да сакупе, завршавају на ђубриштима, на којима су мере заштите животне средине на нивоу лепо васпитане маце, која након завршетка нужде, своје ђубре покуша да прекрије земљом.
Постоји, међутим огромна разлика између лепо васпитаног сродника лава и дебело субвенционисаних јавно- комуналних предузећа, која уместо да новац свих нас улажу у изградњу система управљања отпадом и заштиту нашег здравља, та средства користе за подмиривање партијских интереса и стварање користи за појединце блиске власти.
Систем управљања отпадом у нормалним земљама, које брину о здрављу својих људи, заснован је на минимализацији штетног утицаја отпада на животну средину . Систем управљања отпадом поштује хијерарију управљања отпадом, која се на првом месту бави превенцијом настајања отпада. Како модеран начин живота доводи до продукције отпада и није могуће у потпуности спречити његов настанак, следећи корак правилног упављања отпадом јесте његова поновна употреба.
Није сваки отпад смеће! Стари кауч који је за вас отпад, може бити дуго жељени кревет за неког другог. Ако није могуће поново употребити нешто што вама више није потребно, систем управљана отпадом требало би да омогући његову рециклажу, тј. добијање алуминијума из лименке сока или добијање компоста из органских остатака хране. Када сте на тај начин довели до селекције отпада и извлачења корисних материја, оно што је остало и није могуће ефикасно разврстати, контролисано се спаљује (потпуним сагоревањем на високим температурама уз пречишћавање насталих гасова кроз филтере), у контролисаном процесу когенерације (симултано добијање електричне и топлотне енергије). Тек након свих ових корака оно што остане из процеса контролисаног спаљивања може да се одложи на санитарне депоније које су опремљене за дугорочно одлагање отпада и спречавају штетан утицај одложеног на животну средину и здравље људи.
Да ли сте овакав систем видели негде у Србији?
Ја нисам.
Видео сам само огромна ђубришта, која свакодневно расту просечном брзином од 1кг/дневно по становнику, која неконтролисано горе и по неколико месеци, врло често под неразјашњеним околностима.
Неколико покушаја регионалних санитарних депонија, које раде са промењивим успехом, показују низ слабости.
Недостатак свести грађана и притиска јавности да се ово питање реши, доводи до тога да успостављање система управљања отпадом у Србији није приоритет. Самим тим ни здравље људи не представља приоритет, јер без чисте животне средине, нема здраве нације.
Високи трошкови, као аргумент којим власт правда одлагање успостављања система управљања отпадом, пада у воду када се сагледа ненаменско трошење средстава предвиђених за заштиту и унапређење животне средине. Није тачно да пара нема, већ се оне троше ненаменски и усмеравају у приватне џепове уместо у јавни интерес очување здравља.
Свако од нас може да допринесе да се ово стање промени, али је потребно да схватимо да нико други неће уместо нас натерати доносиоце одлука да брину о нашем здрављу.
Ако не ми, ко? Ако не сада, када?
Укључи се!
МСц Игор Јездимировић
Члан националног Клуба за заштиту животне средине
Коментариши