Poslanica DJB Ljupka Mihajlovska govorila je 17. oktobra ne skupštinskom odboru o kvartalnom izveštaju o radu ministarstva rada april-jun 2017, dok je na čelu bio još ministar Aleksandar Vulin.
Konkursi za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom koje raspisuje Ministarstvo rada
U odnosu na ministarstvo omladine i sporta koje takođe ima konkurse za omladinu, Ministarstvo rada slabo meri efekte tih projekata.
Često se finansiraju projekti koji nemaju nikakvog smisla, čiji je cilj da zadovolje plate zaposlenih u tim organizacijama, ali na celu populaciju osoba sa invaliditetom, većina projekta nema širu sliku. Bilo bi dobro da uvedete neke instrumente za merenje efekata tih projekata i da programsko finansiranje ne ide po ličnim afinitetima predodređenim savezima, već da se mere efekti i za same osobe sa invaliditetom i za društvo.
Zapošljavanje osoba sa invaliditetom
Druga stvar je zapošljavanje osoba sa invaliditetom prema zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Često se izlazi sa podacima koliko smo osoba sa invaliditetom zaposlili, ali se nikada ne kaže gde su se one zaposlile i na kojim profilima i ugovorima.
Istraživanje je pokazalo da otkad postoji taj zakon, samo jedan odsto osoba sa invaliditetom radi na otvorenom tržištu, dok svi ostali rade po nekim centrima ili samim organizacijama osoba sa invaliditetom. To nije niti inkluzivno, niti je priprema za neko uključivanje u društvo. Dosta se zaposlilo po javnim radovima Nacionalne službe za zapošljavanje, ali to traje šest meseci i niko ne kaže da one više ne rade. Onda sledeće godine opet neke zaposlimo, a ne kažemo da su to isti ti ljudi koji su u međuvremenu ostali bez posla.
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji nije doneo ništa dobro osobama sa invaliditetom. Budžet se puni od poslodavaca koji ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Velike kompanije kao NIS, Telekom, Telenor ne mogu da nađu odgovarajuće obrazovne profile čak iako hoće da ih zaposle jer od onih koji su prijavljeni na tržištu rada, gotovo 50 odsto nema nikakvu kvalifikaciju. Dakle, radi se o pripremanju i obrazovanju tih ljudi za tržište rada, a onda tek možemo da govorimo o zapošljavanju.
Najveći paradoks je da za institucije koje se finansiraju iz budžeta, nije obavezujuće da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, a najveći teret je na biznis sektoru. Zato mislim da bi država trebalo svojim primerom da pokaže kako treba zaposliti osobe sa invaliditetom, a da za biznis sektor obezbede podsticajne mere da bi oni zaposlili te ljude. Znate da ima državnih organa koji se bave inkluzijom, a da nema nijedne osobe sa invaliditetom zaposlene.
Jedan pogled sa praktične strane (od nekoga ko jako dugo radi u državnoj upravi i ima saradnju sa puno organa):
* da bi se negde (u nekoj zgradi) zaposlile “osobe sa invaliditetom” (verovatno one koje su vezane za invalidska kolica), potrebno je pre svega preraditi bar 2 toaleta (muški*ženski) tako da ih i te osobe koristiti – pod uslovom da ima dovoljno wc-kabina;
* ukoliko u zgradi nema lifta, nastaje problem kako da se takva osoba popne do svoje kancelarije. Problem može da bude i kretanje unutar same zgrade, naročito ako lifta nema ili su stepenice uske i/ili visoke. Kod ulaza u zgradu treba napraviti rampu (odn. kosinu) sa
odgovarajućim rukohvatom – pod uslovom da ima mesta za takvu rampu i da se može obezbediti dozvola za takve radove (ako zgrada ima istorijsku vrednost);
* u zgradama se obično nalazi više organa koji zajednički koriste neke prostorije (toalete, recimo) što povlači traženje saglasnosti od ostalih korisnika tih prostorija naročito ako niko od njih nema takve osobe;
* česta su spajanja ali i razdvajanja ministarstava, uprava itd. što obično uzrokuje preseljenje – u drugu zgradu, na drugi sprat ili u drugi deo zgrade odn. tamo gde nisu urađena prilagođavanja prostorija. Prilagođavati svuda prostorije zbog potreba relativno malog broja ljudi je neracionalno, skupo i komplikovano (zbog raznih dozvola ili saglasnosti drugih korisnika zgrade);
* da rezimiram: ovakva prilagođavanja, ako su tehnički moguća, imaju svoju cenu i ona nije mala. Adaptacije često nisu ni male ni jednostavne a za neke od njih (pristupne rampe ili prepravka ulaznog stepeništa) trebaju dozvole drugih institucija i/ili organa.