Mi u srednjim godinama (a i stariji) se lepo sećamo očekivanja koja smo imali 2000-te godine. Do tada smo delimično uspešno i neuspešno plovili vodama komunizma ali su se svetski trendovi promenili pa je bio red i na nas da se menjamo. S obzirom da tadašnja, Miloševićeva, vlast nije primetila te globalne promene i nije uzela aktivno učešće u njima, mi smo 90-tih uvučeni u seriju ružnih događaja potpuno nepotrebno. Nepripremljeni i sa mnoštvom loših političkih odluka, prošli smo jedan mnogo „grozan“ period. Onda dolazi 2000-ta godina, kreće kapitalizam i nova „demokratska“ vladavina.
To je bio momenat kad je društvo imalo velika očekivanja. Otvorili smo se prema svetu, bilo je više novca, počeli smo da putujemo, nekako je narod prodisao. Niko nije obraćao pažnju na posao koji je bio pred nama. Taj posao je bio dosta ozbiljan a malo ko je vodio računa da se dobro obavi.
Kad neka država prelazi sa komunističkog na kapitalistički model uređenja, taj period promene se zove TRANZICIJA. Ona nekad traje 10, nekad 15, nekad i više godina ali poenta je da taj period postoji i da ga treba shvatiti vrlo ozbiljno jer od ishoda tranzicije zavisi budućnost države. Bukvalno.
U čemu se onda sastoji ta tranzicija? U komunističkom modelu poslovanja, privreda je prilično zatvorena i kao takva može da posluje unutar države na kontrolisanom tržištu i da to funkcioniše sasvim zadovoljavajuće. To smo videli još iz Titovog vremena gde je upravljanje komunističkim modelom bilo sasvim dobro vođeno pa je standard stanovništva i aktivnost privrede u to vreme bio, gledano iz današnjeg ugla, nepojmivo visok. Jugoslavija je tada bila i vojna i ekonomska sila u evropi.
Inače, za sve one koji se pitaju, šta je bolje, komunizam ili kapitalizam, treba da znate da – NEMA ODGOVORA. Možete da se raspravljate do sudnjeg dana i nećete doći do rešenja. I jedno i drugo uređenje, ako se razume kako funkcionišu i ako se pravilno vode, mogu da daju fantastične rezultate. Jedino što je nezgodno, jeste da neka mala zemlja održava sistem suprotno od onoga koji je globalno prihvaćen u tom trenutku. I tako, svetski trendovi su se promenili, komunizam više nije bio „in“ već to postaje kapitalizam. Države polako prelaze na novi model, oni koji su pametni prelaze samostalno a oni drugi bivaju mučnim metodama „ubeđeni“ da pređu. Mi smo nažalost bili u ovoj drugoj koloni tako da kod nas kapitalizam „dolazi“ tek 2000-te godine što nas čini među poslednjima koji su se „preobrazili“.
Tada počinje taj čuveni period tranzicije. U tom periodu država mora da se priprema za tržišni model poslovanja. To znači da sve firme, koje su do tada funkcionisale u strogo kontrolisanom domaćem tržištu, moraju da se prilagode otvaranju ka inostranstvu i konkurentnom poslovanju. Zadatak tadašnje „demokratske“ vlasti je bio da postojeću industriju koja je tada postojala (nije nešto ali je ipak postojala), kroz period tranzicije sačuvaju, reformišu i puste na svetsko tržište. Takođe im je zadatak bio da široke narodne mase upoznaju sa terminima kao što su slobodno tržište i preduzetništvo jer je razumevanje kapitalističkog modela ključno bitno kako bi se u njemu dobro snalazili. Ono što je dobra strana tranzicije je što u tom periodu u zemlju ulazi mnogo novca. To su razni pristupni fondovi, bespovratne pomoći, jeftini krediti… drugim rečima, novca koliko hoćete.
Uostalom, to smo svi i primetili u prvoj polovini 2000-tih. Ono što je trebalo da se uradi sa njim, jeste da se domaća industrija, uporedo sa procesom privatizacije, unapredi, reformiše i prilagodi savremenom tržišnom poslovanju. Jer taj novac neće večno dolaziti, dolazi samo tih 10-ak godina tranzicije i šta se u tom vremenu učini, to nam je. To je bio zadatak „demokratske“ vlasti u to vreme. Da nas sa tim novcem provede kroz tranziciju, da se industrija obnovi, prešalta na tržišni model poslovanja i kad prestane dotok novca i jeftinih kredita, da država tj. svi mi imamo od nečega da živimo.
Međutim, to nije učinjeno. Toliki novac je potrošen… nestao, kako god. Industrija nije sačuvana već naprotiv, i to malo što je postojalo je uništeno. Kada pogledamo period 2000-2012 godine, koje su obeležile „demokratske“ vlasti, koji je zapravo i zlatni period tranzicije, vidimo da apsolutno ništa korisno nije učinjeno. Država je kompletno ostala bez industrije, sve velike fabrike i preduzeća su opljačkana i uništena a novac koji smo dobijali iz inostranstva potrošen na gluposti (i po raznim privatnim džepovima). I sad kad je prošao period tranzicije, kad je prestao dotok svežeg i jeftinog novca iz inostranstva, mi vidimo da država niti ima privredu, niti industriju i da ne postoji nikakva šansa da samostalno funkcioniše. Nismo iskoristili taj period i takvu šansu više nikada nećemo dobiti. Sada bez ikakve industrije, država može da živi jedino od zemljoradnje i tako što će naši radnici biti jeftina radna snaga strancima. Sumirano, rezultati „demokratske“ vlasti su da nam je država vraćena u srednji vek i da praktično sebe možemo da smatramo kolonijom u nekom savremenom smislu. Naravno, jedne demokrate će izjaviti kako za pljačkašku privatizaciju nisu ono odgovorni nego druge demokrate ali to je samo jeftin izgovor. Naime, ako vi preuzmene vlast i nasledite neki loš posao, a zatim sve to isto nastavite da radite, ništa ne zaustavite i nikoga ne procesuirate, to onda znači da ste zajedno u tome. Svi izgovori padaju u vodu.
I dalje kako godine prolaze, vidimo kako izgleda ta propuštena šansa. Sad funkcionišemo po principu nekontrolisanog uzimanja kredita iz inostranstva (dok nam daju) i dovlačenja stranih investitora gde im nudimo jeftinu robovsku radnu snagu. Više ništa ne možemo da ponudimo. Prosto nemamo. Vidimo kako su svuda štrajkovi, radnici se bune što su robovi ali rešenja nema. Cenjena „demokratska“ vlast nam je ostavila jedino mogućnost da budemo robovi. Bunili se ili ne bunili se, nemamo kud. Stranci nam više kredite neće davati (barem ne jeftine), nemamo industriju da privređuje, znači moramo da prihvatimo sopstvenu ulogu da smo kolonija i da nas stranci vide samo kao jeftinu radnu snagu.
Zašto je sve ovo bitno? Pa, 2012 godine je Srbija raskrstila sa „demokratskom“ vladavinom i državu je preuzela „napredna“ vladavina. Očigledno je da je „napredna“ vladavina kompletno nastavila isti posao koji je radila „demokratska“ vladavina i to je savim jasno jer nema nikakvih promena na bolje. Uostalom, i sami vidimo unazad par godina da nam je fokus privrede upravo privlačenje stranih „investitora“ kojima se nudi jeftina robovska radna snaga. I ide se ka tome da bude gore. Jer ni demokrate ni napredni nemaju rešenje. Pojednostavljeno rečeno, ni jedni ni drugi nisu dorasli ozbiljnom poslu kakvo je vođenje države a da to ide na bolje.
Pa gde je onda rešenje? Rešenje je u novim ljudima, novoj političkoj sceni i kompletnom zaokretu u politici. Ako gledamo šta je učinjeno do sada, od 2000-te pa do danas, novi ljudi ne mogu nikako da budu gori, mogu samo da budu bolji. Ali je definitivno bitno da uradimo kompletnu promenu političke scene, kompleten restart, jer ne možemo da idemo napred sa bajatim ljudima. Ono što daje pozitivne signale jeste što se u skorije vreme na političkoj sceni pojavljuju neki novi ljudi. Nova energija. To je svakako dobro. Međutim, i dalje ima problema. Recimo, neki novi političari i dalje sarađuju sa bajatim političarima (odnosno, demokratama) i najavljuju zajednički povratak na vlast. To je prilično neshvatljivo i potpuno loše za državu koja je i zbog demokrata i zbog naprednih već u svakako lošem stanju. Koja je poenta da na vlast ponovo dođe ista ekipa ljudi koja je već bila na vlasti i posle koje je sve uništeno i dovedeno u stanje kolonijalizma? Koja je poenta da se demokratska i napredna vlast ponovo rotiraju? Šta bi se time dobilo? Ništa naravno.
Ako bi uporedili njihovu vladavinu, i jednih i drugih, demokratskih i naprednih, koju su obeležile partijsko zapošljavanje, burazersko poslovanje, pljačkaške privatizacije, tajni ugovori i slične negativne stvari, videli bi da nema nikakve razlike. Zašto ponovo težimo tome da Murta zameni Kurtu? Prosto moraju novi ljudi. Stara politika i stari ljudi moraju u istoriju inače nećemo ići napred. Lideri nove političke scene ne bi trebalo da kvare budućnost građana time što bi se „lepili“ za političare prošlosti. Ova država je od njih dosta propatila i vreme je da se krene napred. Mora dosta toga da se uradi. Sve ono što je propušteno u tranziciji da se odradi, mora sad, ali na teži način, bez novca. Zato treba pametnom politikom da idemo ka sledećim izborima pa da se izborimo za neku novu i bolju vlast koja dolazi od novih i boljih ljudi.
Saša Gošović
Član DJB, OO Palilula
Komentariši