Šta je sporno u vezi sa dualnim obrazovanjem

Verovatno je svima poznata anegdota ili urbana legenda, jer niko pouzdano ne može potvditi da li se to stvarno desilo ili ne, da je Tito prolazeći pored grada Smedereva upitao: “Šta ima u ovom gradu?“ A neko je odgovorio „mnogo grožđa“. Pomislivši da je čuo gvožđa, rekao je: „Sagradite ovde fabriku gvožđa“, te je tako nastala čuvena smederevska železara.

Sličan je princip, sada već izvesno, primenjen kada je neko došao na ideju da se u obrazovni sistem Srbije uvede dualno obrazovanje.

Nekadašnji premijer, a danas predsednik, Aleksandar Vučić, obilazeći Austriju i Nemačku sa svojim saradnikom Sebastijanom Kurcom čuo je rečenicu „dualno obrazovanje daje veoma dobre efekte i za sistem obrazovanja i za privredu, ali…“, kada je Vučiću, kažu neimenovani izvori, zazvonio telefon. Pukom slučajnošću, baš tada ga je pozvao tadašnji ministar prosvete Srđan Verbić želeći da ga pita za raspored obilaska školskih toaleta, kada je on uzbuđeno viknuo: „Uvodimo dualno obrazovanje“.

Verbić je na to upitao: „Jeste li rekli ruralno obrazovanje?“. „Ne, rekao sam dualno. Kaži tamo da se spremi jedan zakon. U romingu sam. Ćao.“ Kurc nije uspeo da dovrši ostatak rečenice koja je trebalo da glasi „samo kada je reč o zemljama koje imaju razvijenu industrijsku proizvodnju“. Kad je Vučić prekinuo razgovor, kažu neimenovani izvori, namignuo je Sebastijanu i tiho mu šapnuo „imaćemo najjeftiniju radnu snagu na svetu, suva su mi usta, hajmo negde na piće“.

Od tog događaja, do 10. oktobra 2017. godine, kada je pripremljeni Predlog zakona o dualnom obrazovanju podnet Narodnoj skupštini od strane Vlade Republike Srbije, prošlo je nekoliko godina. U međuvremenu, mediji su s vremena na vreme najavljivali Zakon, neko ga je stvarno i napisao i da ne zaboravim, Verbić više nije ministar.

Šta je sporno u vezi sa konceptom dualnog obrazovanja?

Analizirajući Predlog zakona, prva stvar koja je nejasna je zbog čega se Zakon usvaja sada a treba da stupi na snagu tek od školske 2019/2020. godine. Najbliži tačnom odgovoru je da se javnosti ovom temom skreće pažnja sa egzistencijalih pitanja kao što su rekordno niska stopa zaposlenosti, rekordno male plate i penzije i rekordno visoka stopa napuštanja Srbije.

Neki zlonamernici šire priču da je sadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević dobar menadžer i pregovarač pa je uspeo da odloži primenu zakona za dve godine, nadajući se da Zakon ustvari nikada neće početi da se primenjuje.

Srbija je zemlja u kojoj su propale i nerazvijene gotovo sve industrijske grane. S druge strane daju se ogromne subvencije stranim investitorima da otvaraju fabrike u kojima rade naši ljudi čije su zarade najčešće minimalne. Pod ovakvim okolnostima uvoditi dualno obrazovanje znači od mladih ljudi praviti jeftinu radnu snagu koja će raditi u stranim kompanijama koje posluju u Srbiji.

U članu 6 Predloga zakona piše da učenik dnevno može provoditi do 6 sati u učenju kroz rad odnosno najviše 30 sati nedeljno. Učenici toliko vremena ne provedu ni u školi pa se postavlja pitanje da li je produktivno da osoba starosti između 15 i 19 godina, koja se školuje, provodi gotovo 4 radna dana kod nekog poslodavca.

Predlog zakona ne definiše progresivan rast broja radnih sati od prve do treće ili četvrte godine i ostavljena je mogućnost da neko već od prvog razreda srednje škole provodi po 6 sati kod poslodavca. Predlogom zakona nije definisano po kom kriterijumu će se vršiti odabir učenika.

Član 21 odnosi se na zaključivanje ugovora o učenju kroz rad između učenika i poslodavca odnosno roditelja ili drugog zakonskog staratelja. Ovde nije precizno definisano da li učenik može potpisati ugovor bez saglasnosti roditelja kao ni to da li roditelj može potpisati ugovor bez saglasnosti učenika. Prema članu 25 Zakona o radu lice mađe od 18 godina može da zasnuje radni odnos samo uz pisanu saglasnost roditelja. Predlogom zakona o dualnom obrazovanju nije razjašnjeno ko je važeći potpisnik ugovora.

Član koji u praksi može dovesti do velikih kontroverzi je član 34 koji glasi:

Finansijsko obezbeđenje učenika

Član 34.

Učenik koji obavlja učenje kroz rad ima pravo na naknadu za učenje kroz rad.

Naknada za učenje kroz rad isplaćuje se jednom mesečno najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec po svakom satu provedenom na učenju kroz rad u neto visini od najmanje 70% minimalne cene rada u skladu sa zakonom.

Naknadu iz stava 2. ovog člana snosi poslodavac.

Kada se odredba ovog člana primeni, to znači da učenik koji provede maksimalan broj sati nedeljno u učenju kroz rad, a to je 30 sati, može da zaradi oko 2.730 RSD nedeljno. Ovo je mač sa dve oštrice. S jedne strane učenik može da insistira na tome uprkos protivljenju roditelja ili drugog zakonskog zastupnika jer želi da ima svoj džeparac kojim može slobodno da raspolaže. Svi znamo koliko tinejdžeri žele sebi da obezbede neke materijalne stvari koje možda roditelji nisu u mogućnosti da im priušte. S druge strane, suprotno od ovoga, siromašna porodica može zaključiti da bi uvećanje budžeta, makar i minimalno, koje je moguće ostvariti na ovaj način, obezbedio kvalitetniji život porodice i na neki način primoravati učenika da se opredeli za ovu vrstu obrazovanja za koju dobija nadoknadu.

Sve u svemu, siromaštvo ili rizik od siromaštva, biće osnovni motiv da se neko opredeli za ovakav oblik obrazovanja. Interesantno je da se nigde u Predlogu zakona ne definiše da iz tog ugovora sledi neka prednost u zapošljavanju ili pak obaveza poslodavca da zaposli učenika. Prihvatljiviji koncept bi svakako bio stipendiranje učenika kao motivacija, a čija posledica bi u krajnjem ishodu bila zapošljavanje.

U Predlogu zakona, u delu gde se obrazlaže potreba za ovim zakonom, između ostalog se navodi sledeće: „Sistem srednjeg stručnog obrazovanja u Republici Srbiji karakteriše nedovoljna usklađenost sa tržištem rada koja se ogleda u činjenici da ponuda i struktura obrazovnog sistema, zastareli kurikulumi, kao i plan upisa u srednje škole ne odražavaju potrebe privrede. Za posledicu imamo visoku nezaposlenost mladih koja se ubraja u jednu u najviših u Evropi, sa izuzetno zabrinjavajućim podacima gde se 65% mladih sa završenom stručnom školom svrstava u dugoročno nezaposlena lica, a skoro 150.000 mladih uzrasta od 15–24 godine ne školuje se, niti radi.“

Nema sumnje da su ove konstatacije tačne, ali Predlogom zakona o dualnom obrazovanju niti se rešava „ponuda i struktura obrazovnog sistema“, niti ima naznaka da će doći do reformi nastavnih planova i programa ili uvođenja novih deficitarnih obrazovnih profila i ukidanja nekonkurentnih. Ovde je jedino jasno da privreda, ma kakva da je, treba da ispravlja i uklanja sve manjkavosti obrazovnog sistema. U srži loše obrazovne politike kao i politike zapošljavanja nalazi se korektivno a ne preventivno delovanje.

Na kraju zaključujem da je ovo u suprotnosti sa ciljevima Strategije razvoja obrazovanja među kojima je i povećanje stope visokoobrazovanih u Srbiji. Ceo ovaj koncept može da šteti već deprimiranim radnicima i da uveća ucenjivački potencijal poslodavaca. U osnovnoj zamisli, koncept ne bi bio štetan za zemlje koje se ne nalaze na ivici moralnog i finansijskog posrnuća.

Ljupka Mihajlovska

Narodna poslanica – Dosta je bilo