(ВИДЕО) Стаменковић: “У нашим школама нема ничег бесплатног” Министар: “Ја знам још лошије ствари о систему”

Данас су у Народној скупштини на расправи била четири образовна закона, а недавно смо имали и један кровни. По количини образовних закона које имамо на дневном реду у Скупштини могли бисмо да помислимо да је реч о важној и великој образовној реформи. Нажалост, то није тачно, никакву реформу овде немамо. Имамо стављање закрпе на наш образовни ситем који плаче за реформом.

Исходи нашег образовања су лоши и то признају и званичници који воде наше образовање. Било би логично да се запитамо зашто су нам образовни исходи лоши на крају основношколског образовања и уместо одговора који бисмо добили после једне добре анализе, направимо план шта ћемо да урадимо да побољшамо то стање.

Међутим, ми уопште не постављамо питање зашто су нама образовни исходи лоши, већ постављамо питање шта да радимо са лошим образовним исходом. И онда, када имате лоше постављено питање, имате и лош одговор и лоше решење за проблем који нисте добро сагледали. Сада се за решавање лоших образовних исхода нуди дуално образовање. То не да неће ништа речити него ће нас вратити неколико корака уназад и што је најважније само ће легитимисати лоше образовне исходе и задржати статус кво у коме се ништа неће променити у нашем образовном систему који, понављам, плаче за реформом.

Наше образовање је лоше, почев од предшколског преко основношколског па све до средњег образовања. Два су разлога за то. Први је да је такав систем неправедан, а други је да је застарео. Неправедан је зато што форсира децу бољестојећих родитеља, док за собом оставља у запећку децу родитеља који имају скромнија примања, а нарочито децу из осетљивих друштвених група. Застарео је зато што ми упорно децу у 21. веку шаљемо у школе које раде по моделу из 19. века. И уместо да кренемо да модернизујемо тај систем, ми уводимо дуално образовање, које ће прихватити лоше исходе и од наше деце правити јефтину радну снагу не за домаћу индустрију, јер ње нема. За разлику од Аустрије, Немачке које имају јаку индустрију, код њих концепт дуалног образовања има сврсисходнију примену, код нас који немамо тако јаку индустрију тај концепт ће само стварати јефтину радну снагу за иностране корпорације које овде неће доћи чак ни само од себе, него ћемо их ми субвенцијама привући, и платити их да дођу овде и плате јефтину радну снагу коју смо дуалним образовањем произвели.

Да би дуално образовање у Србији имало икакву сврху, ми морамо да имамо снажну домаћу инсудтрију. Да би имали снажну домаћу индустрију, морамо да имамо предузетнике. Да бисмо имали предузетнике који би покренули индустрију, ми морамо да имамо квалитетно образовање. Ми смо девастирани кризом 90-тих, школство се урушило и ми се сада налазимо у сличној ситуацији у којој се после Другог светског рата налазила Финска, која је из Другог светског рата такође изашла девастирана, без икакве домаће индустрије, и једино што су од ресурса имали јесу биле шуме, као што ми сада евентуално имамо пољопривреду. Они су тада решили да за најважнији ресурс државе и друштва прогласе – мозак и кренули су у реформу образовања. Нису стигли где су кренули преко ноћи, то је трајало деценијама, али као што знате ђаци који изађу из финског модела образовања имају најбоље резултате на ПИСА тестовима, и Финска има најмању разлику у образовним исходима између најлошијих и најбољих ученика на крају образовања.

Оно што је нама потребно је реформа по финском моделу а не дуално образовање. Дуално образовање неће ништа учинити него ће само бити привремена закрпа на систем који из корена мора да се мења.

Зашто је наш образовни систем неправедан, почев од предшколског? Пре свега, имамо погрешну премису да предшколске установе служе за чување деце. То је та застарелост у комплетном систему. Наш предшколски ситем не може да прихвати сву децу. На крају, ко улази у те предшколске установе? Онај ко има да плати. Назив предшколско васпитање и образовање требало би да мењамо у предшколско образовање и васпитање јел управо од три и по године па до поласка у школу имамо најактивнији развој код деце виших когнитивних функција и ту је њима потребно стимулативно окружење које ће подстаћи тај развој. Наравно да деца бољестојећих родитеља, чак и ако не иду у вртић, имају довољно стимулативно окружење које ће да подстакне тај развој, а деца из најостељивијих група морају да имају приоритет да стигну до тих вртића.

Да стигну до предшколског образовања, како на почетку основне школе не би били у заостатку у односу на осталу децу. Обухват у нашим предшколским установама је изразито низак, 2010. године је износио 48%, 2016. 52%. Нажалост, то побољшање од 4% вероватно није због повећаног обухвата, него због пада наталитета. Наше предшколско мора бити доступно свој деци и потпуно бесплатно за родитеље. Само тако ћемо укинути неправедне разлике између деце бољестојећих и сиромашнијих родитеља. Онда када деца крену у основну школу, то је тек посебна прича. Све што причам, причам из праксе јер имам дете у 7. разреду основне школе. Основни проблем нашег основношколског образовног система је у томе што деца не уче. Она у школу иду да им се испричају или издиктирају неке чињенице или неко градиво и да им се код куће укаже на то шта да науче. Тако деца једино могу да науче ако су родитељи високообразовани те могу свом детету да помогну при учењу. Ја не знам немачки и не могу своје дете да научим овај језик. То мора школа да ради. Родитељи онда морају да плате приватног професора јер не могу да уче ни у школи, а не може да научи ни уз помоћ родитеља.

У школама се, 1. септембра, рекламирају школе језика, што је сукоб интереса. Јер, школа је место где би деца требало да науче страни језик, или макар на допунским часовима. А допунска настава је посебна прича. У теорији добар концепт, у пракси – не ради. Часови допунске наставе се не одржавају. Чак и да се одржавају, треба да их буде више од једног недељно да би деца могла да савладају оно што нису на редовним часовима. Нема ничег бесплатног у основном образовању које је бесплатно. Оно што деца не науче у школи, мора родитељ да плати приватног професора да би деца научила. Деца имају дуплу школу, једну преподне коју морају да похађају, поподне проводе код куће учећи са приватним професорима. Ти приватни професори и приватне школе су огроман издатак за родитеље. Када на то додате трошкове књига, прибора, екскурзија. Овога септембра издвојила сам 15.000 динара за уџбенике и 13.000 динара за дводневну екскурзију на Златибор. Дакле, 28.000 у септембру. Мени је тешко пало, а ја сам на посланичкој плати.

Пре две године, касирка у супермаркету, жали се, двоје деце има, бивши муж не плаћа алиментацију, а она треба да плати два комплета. А ради за 22.000 динара. Два комплета од 15.000 и две ексурзије за 13.000 динара! Шта је бесплатно у нашем образовању? Ми морамо да престанемо да на образовање гледамо као на трошак и да почнемо да гледамо као на инвестицију.

Посланичка група Доста је било сматра да образовање, од предшколског, преко основног и средњошколског, сви трошкови морају бити плаћени из буџета Републике Србије. Само вас молим да не кажете да новца нема. Новац за ову инвестицију мора да се нађе јер ако то не урадимо и даље ћемо имати лоше образовне исходе, и имаћемо јефтину радну снагу за иностране корпорације.

Министар Младен Шарчевић: Са вама бих се у много чему сложио, почев од “финских лекција”. Али тамо су се две генерације скупштинске договарале да се у вези с тим договоре. Па су две године трајале припреме. А мени се за годину дана не да ни да се припремим, већ се чека реализација. Управо сам прихватио ово да радим да бих то променио. Радимо на обуци људи јер имамо лош систем управљања и лоше руководиоце. Тражимо високе компетенције. И то све у годину дана. О свим тим стварима, лоша храна, лош изглед, о свему томе ћемо јавност упознавати на по десет дана. Имамо многе замисли. Такое милим да је све то безобразно скупо, те ћемо план ђачких екскурзија и излета направити кудикамо бољи и јефтинији родитељима. У вези са Законом о уџбеницима ћемо се још једном видети у Скупштини. Много је лоших навика, много је неселктивности, Ја бих могао много више да критикујем него ви. Јер мислио сам да је много лоше, али сада када сам дошао видео сам да је још лошије него што сам мислио.

Бранка Стаменковић: Ми никакве доследности немамо у политици, него се оне мењају од министра до министра. Колега Обрадовић је био први министар од када је ова коалиција на власти. Мој син је тада био трећи разред. Случајно је министра чуо, у пролазу, како је обећао да ће сви ученици добити лаптопове у школама. Ево четири године дете ме пита када ће тај лаптоп. П0што се вас двојица тако добро разумете, питам вас – хоће ли бити нешто од тих лаптопова које је сада посланик, а некада министар Жарко Обрадовић обећао ђацима? Шта да кажем детету? Следећи министар Томислав Јовановић је помињао фински модел. Срђан Вербић је почео да прича о дуалном образовању. А сад ево вас. Ово је сувише озбиљна ствар да је мењамо од министра до министра. Јел можемо ми да ухватимо један правац и да кажемо идемо тамо? На пример, идемо ка финском моделу?

Министар Младен Шарчевић: Не можемо ми да ухватимо фински правац, је не можемо ми нисмо Финци. Штошта нам од њиховом модела, који се тек сада редизајнира, не би одговарао. Нисмо ми у тим условим и у тим ципелама. Ја нисам обећао да ћу да урадим нешто то не могу. Обећао сам да ћу увести информатику, и увео сам је.