(VIDEO) Stamenković: “U našim školama nema ničeg besplatnog” Ministar: “Ja znam još lošije stvari o sistemu”

Danas su u Narodnoj skupštini na raspravi bila četiri obrazovna zakona, a nedavno smo imali i jedan krovni. Po količini obrazovnih zakona koje imamo na dnevnom redu u Skupštini mogli bismo da pomislimo da je reč o važnoj i velikoj obrazovnoj reformi. Nažalost, to nije tačno, nikakvu reformu ovde nemamo. Imamo stavljanje zakrpe na naš obrazovni sitem koji plače za reformom.

Ishodi našeg obrazovanja su loši i to priznaju i zvaničnici koji vode naše obrazovanje. Bilo bi logično da se zapitamo zašto su nam obrazovni ishodi loši na kraju osnovnoškolskog obrazovanja i umesto odgovora koji bismo dobili posle jedne dobre analize, napravimo plan šta ćemo da uradimo da poboljšamo to stanje.

Međutim, mi uopšte ne postavljamo pitanje zašto su nama obrazovni ishodi loši, već postavljamo pitanje šta da radimo sa lošim obrazovnim ishodom. I onda, kada imate loše postavljeno pitanje, imate i loš odgovor i loše rešenje za problem koji niste dobro sagledali. Sada se za rešavanje loših obrazovnih ishoda nudi dualno obrazovanje. To ne da neće ništa rečiti nego će nas vratiti nekoliko koraka unazad i što je najvažnije samo će legitimisati loše obrazovne ishode i zadržati status kvo u kome se ništa neće promeniti u našem obrazovnom sistemu koji, ponavljam, plače za reformom.

Naše obrazovanje je loše, počev od predškolskog preko osnovnoškolskog pa sve do srednjeg obrazovanja. Dva su razloga za to. Prvi je da je takav sistem nepravedan, a drugi je da je zastareo. Nepravedan je zato što forsira decu boljestojećih roditelja, dok za sobom ostavlja u zapećku decu roditelja koji imaju skromnija primanja, a naročito decu iz osetljivih društvenih grupa. Zastareo je zato što mi uporno decu u 21. veku šaljemo u škole koje rade po modelu iz 19. veka. I umesto da krenemo da modernizujemo taj sistem, mi uvodimo dualno obrazovanje, koje će prihvatiti loše ishode i od naše dece praviti jeftinu radnu snagu ne za domaću industriju, jer nje nema. Za razliku od Austrije, Nemačke koje imaju jaku industriju, kod njih koncept dualnog obrazovanja ima svrsishodniju primenu, kod nas koji nemamo tako jaku industriju taj koncept će samo stvarati jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije koje ovde neće doći čak ni samo od sebe, nego ćemo ih mi subvencijama privući, i platiti ih da dođu ovde i plate jeftinu radnu snagu koju smo dualnim obrazovanjem proizveli.

Da bi dualno obrazovanje u Srbiji imalo ikakvu svrhu, mi moramo da imamo snažnu domaću insudtriju. Da bi imali snažnu domaću industriju, moramo da imamo preduzetnike. Da bismo imali preduzetnike koji bi pokrenuli industriju, mi moramo da imamo kvalitetno obrazovanje. Mi smo devastirani krizom 90-tih, školstvo se urušilo i mi se sada nalazimo u sličnoj situaciji u kojoj se posle Drugog svetskog rata nalazila Finska, koja je iz Drugog svetskog rata takođe izašla devastirana, bez ikakve domaće industrije, i jedino što su od resursa imali jesu bile šume, kao što mi sada eventualno imamo poljoprivredu. Oni su tada rešili da za najvažniji resurs države i društva proglase – mozak i krenuli su u reformu obrazovanja. Nisu stigli gde su krenuli preko noći, to je trajalo decenijama, ali kao što znate đaci koji izađu iz finskog modela obrazovanja imaju najbolje rezultate na PISA testovima, i Finska ima najmanju razliku u obrazovnim ishodima između najlošijih i najboljih učenika na kraju obrazovanja.

Ono što je nama potrebno je reforma po finskom modelu a ne dualno obrazovanje. Dualno obrazovanje neće ništa učiniti nego će samo biti privremena zakrpa na sistem koji iz korena mora da se menja.

Zašto je naš obrazovni sistem nepravedan, počev od predškolskog? Pre svega, imamo pogrešnu premisu da predškolske ustanove služe za čuvanje dece. To je ta zastarelost u kompletnom sistemu. Naš predškolski sitem ne može da prihvati svu decu. Na kraju, ko ulazi u te predškolske ustanove? Onaj ko ima da plati. Naziv predškolsko vaspitanje i obrazovanje trebalo bi da menjamo u predškolsko obrazovanje i vaspitanje jel upravo od tri i po godine pa do polaska u školu imamo najaktivniji razvoj kod dece viših kognitivnih funkcija i tu je njima potrebno stimulativno okruženje koje će podstaći taj razvoj. Naravno da deca boljestojećih roditelja, čak i ako ne idu u vrtić, imaju dovoljno stimulativno okruženje koje će da podstakne taj razvoj, a deca iz najosteljivijih grupa moraju da imaju prioritet da stignu do tih vrtića.

Da stignu do predškolskog obrazovanja, kako na početku osnovne škole ne bi bili u zaostatku u odnosu na ostalu decu. Obuhvat u našim predškolskim ustanovama je izrazito nizak, 2010. godine je iznosio 48%, 2016. 52%. Nažalost, to poboljšanje od 4% verovatno nije zbog povećanog obuhvata, nego zbog pada nataliteta. Naše predškolsko mora biti dostupno svoj deci i potpuno besplatno za roditelje. Samo tako ćemo ukinuti nepravedne razlike između dece boljestojećih i siromašnijih roditelja. Onda kada deca krenu u osnovnu školu, to je tek posebna priča. Sve što pričam, pričam iz prakse jer imam dete u 7. razredu osnovne škole. Osnovni problem našeg osnovnoškolskog obrazovnog sistema je u tome što deca ne uče. Ona u školu idu da im se ispričaju ili izdiktiraju neke činjenice ili neko gradivo i da im se kod kuće ukaže na to šta da nauče. Tako deca jedino mogu da nauče ako su roditelji visokoobrazovani te mogu svom detetu da pomognu pri učenju. Ja ne znam nemački i ne mogu svoje dete da naučim ovaj jezik. To mora škola da radi. Roditelji onda moraju da plate privatnog profesora jer ne mogu da uče ni u školi, a ne može da nauči ni uz pomoć roditelja.

U školama se, 1. septembra, reklamiraju škole jezika, što je sukob interesa. Jer, škola je mesto gde bi deca trebalo da nauče strani jezik, ili makar na dopunskim časovima. A dopunska nastava je posebna priča. U teoriji dobar koncept, u praksi – ne radi. Časovi dopunske nastave se ne održavaju. Čak i da se održavaju, treba da ih bude više od jednog nedeljno da bi deca mogla da savladaju ono što nisu na redovnim časovima. Nema ničeg besplatnog u osnovnom obrazovanju koje je besplatno. Ono što deca ne nauče u školi, mora roditelj da plati privatnog profesora da bi deca naučila. Deca imaju duplu školu, jednu prepodne koju moraju da pohađaju, popodne provode kod kuće učeći sa privatnim profesorima. Ti privatni profesori i privatne škole su ogroman izdatak za roditelje. Kada na to dodate troškove knjiga, pribora, ekskurzija. Ovoga septembra izdvojila sam 15.000 dinara za udžbenike i 13.000 dinara za dvodnevnu ekskurziju na Zlatibor. Dakle, 28.000 u septembru. Meni je teško palo, a ja sam na poslaničkoj plati.

Pre dve godine, kasirka u supermarketu, žali se, dvoje dece ima, bivši muž ne plaća alimentaciju, a ona treba da plati dva kompleta. A radi za 22.000 dinara. Dva kompleta od 15.000 i dve eksurzije za 13.000 dinara! Šta je besplatno u našem obrazovanju? Mi moramo da prestanemo da na obrazovanje gledamo kao na trošak i da počnemo da gledamo kao na investiciju.

Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da obrazovanje, od predškolskog, preko osnovnog i srednjoškolskog, svi troškovi moraju biti plaćeni iz budžeta Republike Srbije. Samo vas molim da ne kažete da novca nema. Novac za ovu investiciju mora da se nađe jer ako to ne uradimo i dalje ćemo imati loše obrazovne ishode, i imaćemo jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije.

Ministar Mladen Šarčević: Sa vama bih se u mnogo čemu složio, počev od “finskih lekcija”. Ali tamo su se dve generacije skupštinske dogovarale da se u vezi s tim dogovore. Pa su dve godine trajale pripreme. A meni se za godinu dana ne da ni da se pripremim, već se čeka realizacija. Upravo sam prihvatio ovo da radim da bih to promenio. Radimo na obuci ljudi jer imamo loš sistem upravljanja i loše rukovodioce. Tražimo visoke kompetencije. I to sve u godinu dana. O svim tim stvarima, loša hrana, loš izgled, o svemu tome ćemo javnost upoznavati na po deset dana. Imamo mnoge zamisli. Takoe milim da je sve to bezobrazno skupo, te ćemo plan đačkih ekskurzija i izleta napraviti kudikamo bolji i jeftiniji roditeljima. U vezi sa Zakonom o udžbenicima ćemo se još jednom videti u Skupštini. Mnogo je loših navika, mnogo je neselktivnosti, Ja bih mogao mnogo više da kritikujem nego vi. Jer mislio sam da je mnogo loše, ali sada kada sam došao video sam da je još lošije nego što sam mislio.

Branka Stamenković: Mi nikakve doslednosti nemamo u politici, nego se one menjaju od ministra do ministra. Kolega Obradović je bio prvi ministar od kada je ova koalicija na vlasti. Moj sin je tada bio treći razred. Slučajno je ministra čuo, u prolazu, kako je obećao da će svi učenici dobiti laptopove u školama. Evo četiri godine dete me pita kada će taj laptop. P0što se vas dvojica tako dobro razumete, pitam vas – hoće li biti nešto od tih laptopova koje je sada poslanik, a nekada ministar Žarko Obradović obećao đacima? Šta da kažem detetu? Sledeći ministar Tomislav Jovanović je pominjao finski model. Srđan Verbić je počeo da priča o dualnom obrazovanju. A sad evo vas. Ovo je suviše ozbiljna stvar da je menjamo od ministra do ministra. Jel možemo mi da uhvatimo jedan pravac i da kažemo idemo tamo? Na primer, idemo ka finskom modelu?

Ministar Mladen Šarčević: Ne možemo mi da uhvatimo finski pravac, je ne možemo mi nismo Finci. Štošta nam od njihovom modela, koji se tek sada redizajnira, ne bi odgovarao. Nismo mi u tim uslovim i u tim cipelama. Ja nisam obećao da ću da uradim nešto to ne mogu. Obećao sam da ću uvesti informatiku, i uveo sam je.