S vremena na vreme javnost u Srbiji bude šokirana slučajevima vršnjačkog nasilja u školama. Nekoliko dana traje čuđenje i zgražavanje nad tim slučajevima, prstom se upire u roditelje i nastavnike, i sve se brzo zaboravi.
U kratkom vremenskom razmaku dogodila su se tri slučaja vršnjačkog nasilja, dva u Aranđelovcu i jedan u Aleksandrovcu. Ti slučajevi su izašli u javnost, ali šta je sa onima za koje se nikada ne sazna jer deca ne smeju da prijave? Šta je sa slučajevima koje škole zataškaju da ne bi izašle na loš glas?
Ko je kriv zbog ovoga? Krivi su svi. Disfunkcionalne porodice u kojima su roditelji preopterećeni brigom kako obezbediti egzistenciju pa vrlo često i ne primete da nešto muči njihovu decu. Krive su škole koje, i pored toga što imaju timove za zaštitu od nasilja, vrlo često ne primećuju nasilje koje se odvija u učionicama i školskom dvorištu. Društvo koje promoviše nasilje i nasilnike pa naša deca misle da je to normalno, a vrlo često i poželjno ponašanje koje ih može dovesti do ostvarenja nekog cilja. Krivi su drugari koji često ne reaguju na nasilje koje se vrši nad drugom iz klupe, ignorišu, ili se čak priključuju nasilnicima.
Posledice po žrtvu su trajne. Žrtve koje godinama trpe nasilje ili same postaju nasilnici prema slabijim od sebe ili postaju pasivni članovi društva koji ne reaguju na nepravde i misle da sve baš tako i treba da bude.
Prema istraživanju koje je uradila Biblioteka Narodne skupštine za potrebe rada narodnih poslanika i Službe Narodne skupštine, polovina učenika u Srbiji je bar jednom doživela neku vrstu nasilja, a čak 2/3 dece bilo je izloženo napadu. U 85% slučajeva detetu žrtvi nasilja, niko ne pomogne. Prema podacima sa sajta http://sbn.mpn.gov.rs , Škola, bez nasilja, istraživanje o vrstama i intezitetu nasilja koje je sprovedeno u prvih 50 škola na uzroku od 26.947 učenika i 3. 397 odraslih, pružilo je podatke da je 65% učenika bar jednom, a 24% više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od tri meseca.
Sa ovim podacima bili su upoznati poslanici u Narodnoj skupštini, ali to ih nije sprečilo da glasaju protiv donošenja Aleksinog zakona. Kao da niko od njih nema decu, kao da to što se desilo Aleksi ne može da se desi bilo kom detetu, pa i njihovom.
Poslanici DJB su se lavovski borili za usvajanje ovog zakona. Podneli su više amandmana ali ni jedan nije usvojen. Na svaki amandman koji je odbila, vlada je odgovorila kako on ,, nije u skladu sa koncepcijom zakona,, ili kako se ,, učeniku ne može uskratiti pravo na školovanje,, jer je jedan amandman podrazumevao suspenziju učenika, odnosno udaljavanje nasilnih učenika iz nastave na neko vreme.
Aleksin zakon nije usvojen. Da jeste, neka deca bi imala bezbrižnije detinjstvo a roditelji bi bili mirniji jer bismo znali da sitem štiti našu decu. Ovako, moramo dobro da ih naučimo kako da ne dozvole da postanu žrtve i kako da ne žmure pred nasiljem u svom okruženju.
Majdak Sanja
OO Palilila
Komentariši