Џеп

Испричаћу вам шта ми се десило пре неки дан. Знам да ми нећете веровати. Ни самом себи не верујем…

Елем, шетам пре неки дан чаршијом, разгледајући излоге, онако необавезно, кад поглед ми се задржи на књижари. Најновија књига једног нашег награђиваног писца, иначе мог омиљеног. Размишљам у себи: „Баш би било лепо да је купим. Радо бих је читао. А и наш је писац, ваља човеку помоћи. Јес’ да нисам при парама, остала ми једна хиљадарка, ал’ бре, једном се живи.“

И уђем ја, сав срећан, у књижару. Затражим књигу од продавца. Он је хитро донесе и стави у кесу са логоом књижаре. Завучем руку у џеп од панталона по ону хиљадарку да платим. Напипам је и таман да је извучем, кад …она се не да. Нешто је вуче назад. Повучем јаче, она јаче назад. Цимнем је, кад изађе хиљадарка, а за њом и рука. „Чија је ово рука, Бога му пољубим!“ у чуду помислим. Повучем, онако збуњен из све снаге, кад појави се и глава, нешто ми позната. И сетим се, то је глава Министра финансија. Сав забезекнут од запрепашћења, упитам: „Откуд Ви, Министре, у мом џепу? И зашто вучете моју хиљадарку?“.

„Како откуд, црни грађанине?! Држава нема пара, буџет на издисају, а ти би да трошиш на књиге?! На културу?! Па како те није срамота? Ми у влади Србије знамо како да се тај новац паметније искористи. Ево теби половина од тога, а друга половина иде за консолидацију буџетског дефицита, за који нисмо, наравно, криви ми који владамо тек последњих пет година, већ они пре нас!“

Пружи ми Министар новчаницу од 500 динара. А ја шта ћу? Пустим тешка срца хиљадарку и прихватим понуђену новчаницу. Ипак, држава је то. Знају они боље од мене шта ће са мојим новцем. Није у реду да ја трошим на луксуз и купујем књигу, а у државној каси промаја.

Тешка срца, погледам продавца и слегнем раменима. „Ништа од куповине“, рекох и изађох из књижаре.

Наставих са шетњом, још увек под утиском необичног догађаја, нерасположен због неуспеле куповине књиге. Зауставим се после неколико корака испред бутика. Распродаја! Мајице, једнобојне, једноставне. Баш онакве какве волим и у складу са мојим платежним могућностима. Динара 500. Таман колико имам. И решим у том тренутку, да ако ми држава брани да трошим на културу, вала могу себи да приуштим комадић нове гардеробе.

Продавачица је лако пронашла мој број и омиљену боју. Са стрепњом, бојећи се новог изненађења полако завучем руку у исти онај џеп у којем ме је који минут раније сачекао Министар финансија. Лагано напипам новчаницу. „Ту је“, велим у себи. Почнем да је извлачим и таман кад ми је осмех заиграо на уснама мислећи да сам новчаницу извукао на светлост дана, опет рука! Цимнем из све снаге, кад на светлост дана изби глава Министра за рад и социјална питања.

„Па шта је то опет? Пусти моје паре“, завапим очајан. „Хоћу мајицу да платим!“

„Каква, бре, мајица“ гракну Министар. „Теби је стало до нове гардеробе, а ми у власти се злопатимо са хроничним недостатком новца! Па знаш ли ти, несрећниче, колико кошта само један дан у Хајату, са свим пратећим фитнес третманима? Не знаш? И боље да не знаш! Ево теби сто динара, доста ти је то!“ У даху просу Министар, зграби ону моју једну петстодинарку и угура ми у руке изгужвану  новчаницу са ликом Тесле!

Сад већ готово шлогиран, бледо погледах продавачицу и без речи, у трансу напустих радњу.

Лупајући себи шамаре у жељи да се пробудим из ове ноћне море, наставих са шетњом, несвестан где се налазим и без циља. Без осећаја за проток времена, нађем се испред пекаре. Мирис свежег пецива пробуди ми глад. „Хвала Богу, остаде ми макар за бурек!“ рекох у себи или, можда и наглас, ко ће га знати. „Можда су министри били, ипак, у праву. Њима је новац потребнији него мени. На крају, да ме нису спречили не бих имао сада за бурек и остао бих гладан. Видиш, ти, незахвалниче један“, са прекором рекох себи, „како власт мисли на тебе. А гардероба није ни битна, носићу старудије као и до сада“

И сав срећан и помирен са собом крочих у пекару. Од љубазне девојке у белој, благо уфлеканој радној униформи, наручим бурек. Облизујући усне гледам како увежбаним прстима пакује четвртину. Пружајући ми бурек учтиво, проговори „Сто динара, господине.“

Увек веран апетит натера ме да заборавим на претходне необичне догађаје. Узех бурек и пођох руком за згужвану стодинарку. Извукох је и таман је пружих продавачици, кад из џепа севну рука и зграби оних сто динара! Са ужасом у гласу вриснух! Из истог џепа, попут бебе на порођају, изрони глава никог другог до нашег господина Председника!

„Је ли бре, комплетни идиоте!“, зашкрипа он сав нарогушен, „Гостиш се ту, срам те било, а избори иду! Шта ти мислиш, одакле више држава да плаћа изборе! А избори су за тебе, а не за мене! Мене, наравно, власт не интересује. И да знаш да ти ове паре отимам за твоје добро.“

„Али гладан сам, господине Председниче!“, завапим ја.

„Знам да си гладан. Али гладан си сад, а за две, најдаље две и по године, јешћеш до миле воље! Шта? Не верујеш ми!?“ облизујући усне и стрељајући ме погледом, строго ме упита господин Председник.

„Верујем, свакако!“, са страхом у гласу одговорих.

„Е, и треба да ми верујеш. И то што осећаш глад, то је само тренутна слабост. Стално имај на уму ове моји речи и нећеш више бити гладан. Ако мене питаш, требало би више да верујеш мени него себи!“, тешко дишући, претећи, рече Председник, и неста дубоко у мом џепу.

Онако запањен, слуђен и ошамућен, љутито истрчaх напоље док ме је пратио збуњен поглед продавачице из пекаре. Седнем на прву клупу, свучем ти оне моје несрећне панталоне и згужвам их у канту за ђубре. „Много је, брате, цела Влада у џепу мојих панталона. Пара више немам, па ако још неки представник власти искочи из џепа, може још само кожу са леђа да ми скине!“, помислим у себи и кренем пут куће, онако, да простите, у гаћама.

И знам да ми не верујете. Ни сам себи не верујем. И не треба, као што каза господин Председник, да верујем себи. Требало би безусловно веровати њему. Јер, шта ја знам, ја сам само просечни грађанин ове наше земље.