Ispričaću vam šta mi se desilo pre neki dan. Znam da mi nećete verovati. Ni samom sebi ne verujem…
Elem, šetam pre neki dan čaršijom, razgledajući izloge, onako neobavezno, kad pogled mi se zadrži na knjižari. Najnovija knjiga jednog našeg nagrađivanog pisca, inače mog omiljenog. Razmišljam u sebi: „Baš bi bilo lepo da je kupim. Rado bih je čitao. A i naš je pisac, valja čoveku pomoći. Jes’ da nisam pri parama, ostala mi jedna hiljadarka, al’ bre, jednom se živi.“
I uđem ja, sav srećan, u knjižaru. Zatražim knjigu od prodavca. On je hitro donese i stavi u kesu sa logoom knjižare. Zavučem ruku u džep od pantalona po onu hiljadarku da platim. Napipam je i taman da je izvučem, kad …ona se ne da. Nešto je vuče nazad. Povučem jače, ona jače nazad. Cimnem je, kad izađe hiljadarka, a za njom i ruka. „Čija je ovo ruka, Boga mu poljubim!“ u čudu pomislim. Povučem, onako zbunjen iz sve snage, kad pojavi se i glava, nešto mi poznata. I setim se, to je glava Ministra finansija. Sav zabezeknut od zaprepašćenja, upitam: „Otkud Vi, Ministre, u mom džepu? I zašto vučete moju hiljadarku?“.
„Kako otkud, crni građanine?! Država nema para, budžet na izdisaju, a ti bi da trošiš na knjige?! Na kulturu?! Pa kako te nije sramota? Mi u vladi Srbije znamo kako da se taj novac pametnije iskoristi. Evo tebi polovina od toga, a druga polovina ide za konsolidaciju budžetskog deficita, za koji nismo, naravno, krivi mi koji vladamo tek poslednjih pet godina, već oni pre nas!“
Pruži mi Ministar novčanicu od 500 dinara. A ja šta ću? Pustim teška srca hiljadarku i prihvatim ponuđenu novčanicu. Ipak, država je to. Znaju oni bolje od mene šta će sa mojim novcem. Nije u redu da ja trošim na luksuz i kupujem knjigu, a u državnoj kasi promaja.
Teška srca, pogledam prodavca i slegnem ramenima. „Ništa od kupovine“, rekoh i izađoh iz knjižare.
Nastavih sa šetnjom, još uvek pod utiskom neobičnog događaja, neraspoložen zbog neuspele kupovine knjige. Zaustavim se posle nekoliko koraka ispred butika. Rasprodaja! Majice, jednobojne, jednostavne. Baš onakve kakve volim i u skladu sa mojim platežnim mogućnostima. Dinara 500. Taman koliko imam. I rešim u tom trenutku, da ako mi država brani da trošim na kulturu, vala mogu sebi da priuštim komadić nove garderobe.
Prodavačica je lako pronašla moj broj i omiljenu boju. Sa strepnjom, bojeći se novog iznenađenja polako zavučem ruku u isti onaj džep u kojem me je koji minut ranije sačekao Ministar finansija. Lagano napipam novčanicu. „Tu je“, velim u sebi. Počnem da je izvlačim i taman kad mi je osmeh zaigrao na usnama misleći da sam novčanicu izvukao na svetlost dana, opet ruka! Cimnem iz sve snage, kad na svetlost dana izbi glava Ministra za rad i socijalna pitanja.
„Pa šta je to opet? Pusti moje pare“, zavapim očajan. „Hoću majicu da platim!“
„Kakva, bre, majica“ graknu Ministar. „Tebi je stalo do nove garderobe, a mi u vlasti se zlopatimo sa hroničnim nedostatkom novca! Pa znaš li ti, nesrećniče, koliko košta samo jedan dan u Hajatu, sa svim pratećim fitnes tretmanima? Ne znaš? I bolje da ne znaš! Evo tebi sto dinara, dosta ti je to!“ U dahu prosu Ministar, zgrabi onu moju jednu petstodinarku i ugura mi u ruke izgužvanu novčanicu sa likom Tesle!
Sad već gotovo šlogiran, bledo pogledah prodavačicu i bez reči, u transu napustih radnju.
Lupajući sebi šamare u želji da se probudim iz ove noćne more, nastavih sa šetnjom, nesvestan gde se nalazim i bez cilja. Bez osećaja za protok vremena, nađem se ispred pekare. Miris svežeg peciva probudi mi glad. „Hvala Bogu, ostade mi makar za burek!“ rekoh u sebi ili, možda i naglas, ko će ga znati. „Možda su ministri bili, ipak, u pravu. Njima je novac potrebniji nego meni. Na kraju, da me nisu sprečili ne bih imao sada za burek i ostao bih gladan. Vidiš, ti, nezahvalniče jedan“, sa prekorom rekoh sebi, „kako vlast misli na tebe. A garderoba nije ni bitna, nosiću starudije kao i do sada“
I sav srećan i pomiren sa sobom kročih u pekaru. Od ljubazne devojke u beloj, blago uflekanoj radnoj uniformi, naručim burek. Oblizujući usne gledam kako uvežbanim prstima pakuje četvrtinu. Pružajući mi burek učtivo, progovori „Sto dinara, gospodine.“
Uvek veran apetit natera me da zaboravim na prethodne neobične događaje. Uzeh burek i pođoh rukom za zgužvanu stodinarku. Izvukoh je i taman je pružih prodavačici, kad iz džepa sevnu ruka i zgrabi onih sto dinara! Sa užasom u glasu vrisnuh! Iz istog džepa, poput bebe na porođaju, izroni glava nikog drugog do našeg gospodina Predsednika!
„Je li bre, kompletni idiote!“, zaškripa on sav narogušen, „Gostiš se tu, sram te bilo, a izbori idu! Šta ti misliš, odakle više država da plaća izbore! A izbori su za tebe, a ne za mene! Mene, naravno, vlast ne interesuje. I da znaš da ti ove pare otimam za tvoje dobro.“
„Ali gladan sam, gospodine Predsedniče!“, zavapim ja.
„Znam da si gladan. Ali gladan si sad, a za dve, najdalje dve i po godine, ješćeš do mile volje! Šta? Ne veruješ mi!?“ oblizujući usne i streljajući me pogledom, strogo me upita gospodin Predsednik.
„Verujem, svakako!“, sa strahom u glasu odgovorih.
„E, i treba da mi veruješ. I to što osećaš glad, to je samo trenutna slabost. Stalno imaj na umu ove moji reči i nećeš više biti gladan. Ako mene pitaš, trebalo bi više da veruješ meni nego sebi!“, teško dišući, preteći, reče Predsednik, i nesta duboko u mom džepu.
Onako zapanjen, sluđen i ošamućen, ljutito istrčah napolje dok me je pratio zbunjen pogled prodavačice iz pekare. Sednem na prvu klupu, svučem ti one moje nesrećne pantalone i zgužvam ih u kantu za đubre. „Mnogo je, brate, cela Vlada u džepu mojih pantalona. Para više nemam, pa ako još neki predstavnik vlasti iskoči iz džepa, može još samo kožu sa leđa da mi skine!“, pomislim u sebi i krenem put kuće, onako, da prostite, u gaćama.
I znam da mi ne verujete. Ni sam sebi ne verujem. I ne treba, kao što kaza gospodin Predsednik, da verujem sebi. Trebalo bi bezuslovno verovati njemu. Jer, šta ja znam, ja sam samo prosečni građanin ove naše zemlje.
Komentariši