Mesto: Kruševac, Republika Srbija.
Vreme: bliska budućnost.
Na vlasti: Stranka već nekoliko godina. Jedina koja je ostala, jer su sve druge zabranjene. Gradom vlada oblasni gospodar i njegova porodica.
Grad šljašti. Sve je obojeno u ružičasto i zlatno. Popločane ulice. Čak i parkovi. Žedni ubijaju žeđ na brojnim fontanama, sa kojih se čuju kompozicije najsavremenijih umetnica sa Pinka i Granda. Sa nekoliko jarbola vijore se zastave Stranke. Na jednoj, ispred opštine, iscepana i tužna zastava Srbije.
Duž pešačkih staza ravnomerno raspoređene klupe. Na njima nema mladih, zaljubljenih parova. Mladih, u stvari, gotovo da uopšte i nema. Oni malobrojni koji još uvek nisu spakovali kofere, upravo to rade. Da zauvek odu. Da seju svoje znanje, ostvaruju ideje i snove, zasnivaju porodice u Nemačkoj, Kanadi, Americi, Australiji, Norveškoj…
Na jednoj od tih klupa sede Fića i Lale, dva ostarela druga iz detinjstva. Na omršavelim licima brige su ostavile trag. Izgledaju barem deset godina stariji nego što bi trebalo.
– Je li Lale, ‘si bio ti juče kod lekara? – upita Fića.
– Misliš, kod homeopate? – umesto odgovora Lale uzvrati pitanjem.
– Zar nije trebalo da ideš kod lekara? – opet će Fića.
– Kod kog lekara, života ti? – ozbiljno će Lale – Poslednji koji je nešto znao otišao u Nemačku prošlog meseca. Ovih nekoliko što je ostalo su oni koji su kupili diplomu. Bolje da idem odmah kod popa.
– Pa dobro – rezignirano će Fića – šta ti je rekao homeopata?
– Ništa. Kako mi ti njegovi saveti i preparati nisu pomogli, uputio me kod bioenergetičara.
– I kad ideš kod njega?
– Ma, bio sam juče.
– Šta ti je on uradio?
– Odradio mi je jedan tretman. Međutim, kaže da on nije dovoljan. Potrebno je da odem i do jedne babe vračare. I to će, po njegovim rečima, biti taman.
Opet je zavladala tišine. Nju nije prekinuo plač deteta, jer deca retko kada i protrče gradom. Otišli su sa svojim roditeljima u Švajcarsku, Italiju, Novi Zeland.
Tišinu je prekinuo Lale:
– Kako ti je unuka, Fićo? Je l’ krenula u školu?
– Lale, moja unuka ne živi ovde, već u Švedskoj. Tamo se rodila, tamo i ide u školu. A, tvoj unuk, ide li on u školu?
– Ne. Ispisao ga otac, moj sin. Kaže, nema svrhe. Fiziku predaje automehaničar, hemiju pravnik, a biologiju ko stigne, bitno je samo da je član Stranke. Oni nastavnici koji vrede otišli u inostranstvo. A i šta će mu škola? Ako uopšte ostane u Srbiji kupiće diplomu. Mada, i moj sin i snaja već uveliko spremaju papire da idu u Austriju.
– Šta će u Austriju kad ima posao ovde? Zar on ne radi u onoj nemačkoj fabrici?
– Ma, radi. Ali kaže malo mu 150 evra mesečno. A i počele ruke da mu otiču od lanaca kojim ga vezuju na poslu, i plikovi da izbijaju od pelena. Nezgodno mu je, kaže…
– Ja ne znam zašto ti, Lale, ne obrađuješ onu tvoju njivu u selu? Velika je, može od nje lepo da se živi.
– Njivu mi je još lane otela vlast. Dala je nekim strancima, Arapima mislim. Oni je sad obrađuju.
– A šta je sa tvojim bratom na selu?
– On nadniči za strance, na njivi koja je bila njegova. Nego kako ti je žena, Fićo?
– Nikako. Umrla od malih boginja prošle godine. Vodio sam je kod Urokljivog Miće ali nije vredelo.
– Pa zašto je nisi vodio u bolnicu?
– Zašto u bolnicu, Lale? Bolje da umre kod kuće.
Ponovo je zavladala tišina. Nju je prekinuo Fića, a ne graja zaigrane dece, jer dece u Kruševcu gotovo da više nema. Kruševac je grad starih. Srbija je država u kojoj žive samo ostareli i članovi Stranke. Drugi su otišli u Kinu, Slovačku, Sloveniju, Bangladeš! Oni mladi koji nisu, upravo odlaze.
Ipak, tišinu je prekinuo Fića.
– Je li, Lale, koji je danas datum?
– 19. Fićo.
– Neparan, znači. Danas je moj red da jedem.
– E, i moj. Dobro me podseti. ‘Ajmo.
Fića i Lale, naša dva ostarela sugrađanina, nisu ni sanjala da će glasanjem na poslednjim izborima za Stranku i Vučića jednog dana dočekati da žive u ZONI SUMRAKA!
Ali…
Sav u znoju Fića se probudi. Kroz glavu mu prolete misao:
– Da li ovako mora biti?
Pogleda u kalendar. Nedelja. Dan izbora. Seti se da je sinoć odlučio da ne glasa jer nema svrhe. Svi su isti. Ali, pred očima mu je i dalje bio Lale. Ako je ZONA SUMRAKA zaista blizu, ako propadanje već predugo traje, trebalo bi učiniti nešto. Brzo obuče kaput i pođe ka biračkom mestu. Odlučno je ponavljao – e, DOSTA JE BILO!
Komentariši