Сваког месеца од последица насиља, најчешће породичног, у Србији живот изгуби најмање једна жена. За последњих десет година живот је изгубило око 330 жена.
Број фемицида не опада. Расте. Овоме доприноси култура насиља која се негује и пласира у медијима, посебно у таблоидима и на телевизијама са националном фреквенцијом, затим насиље психичко, вербално, па и физичко које се негује у највишим државним институцијама, насиље које се толерише у оним институцијама које би по својој надлежности морале да се старају о реду и миру. Једном речју на насиље су нас временом навикли.
У јуну је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици у којем се, између осталог, налаже да свако има обавезу да пријави насиље ако је сведок насиља или ако сумња да насиље постоји.
Међутим, пратећи само “сензације” које до детаља описују поједине случајеве насиља, можемо прочитати или чути да људи из непосредне околине жртве често знају да се насиље дешавало, сведоче да су чули “буку из стана”, да су видели партнере који се свађају или који су једно према другом били изразито насилни, али исто тако сазнајемо да су сви они у највећем броју случајева ћутали.
Дакле, за све што је довело до трагичних исхода најчешће сазнајемо када у медијима добијемо све готово форензичке детаље о томе како је жртва настрадала и како се борила за живот и преживљавање. Зашто тек када, када је касно, они лако говоре о свему?
Плашим се да нећу погрешити ако закључим да је разлог зашто околина не реагује – управо страх да институције система неће учинити ништа или неће учинити довољно да заштите жртву и да ће због своје благовремене реакције и себе довести у непосредну опасност од насилника.
Други разлог би могао бити очекивање да ће неко уместо њих пријавити насиље чиме се реакција непосредне околине нажалост сведе на очекивање – то ће неко други сигурно, не морам ја. Не, неће нико други. Морамо ми.
Моја порука данас има за циљ да позове и охрабри све оне који имају сазнања о насиљу и насилницима да случајеве насиља пријављују. Посебно ако су сведоци да се насиље понавља, да је жртва насиља беспомоћна и уплашена.
Са друге стране, апелујем на све институције система које се директно баве случајевима насиља да пруже сигурност онима који могу потенцијалну жртву спасити од тога да постане “дневна сензација”, а самим тим и да пруже одговорајућу помоћ жртви.
Татјана Мацура
народна посланица Доста је било
председница Форума жена
Коментариши