Стандардна мера бирачких права која се у свету користи узима у обзир многе параметре од којих је један и регуларност изборног процеса. На тој скали ми смо при дну у Европи. Ових дана, на примеру избора за Савете месних заједница, сасвим је јасно како стојимо са правима бирача.
Избори за Савете месних заједница су расписани одлуком Скупштине града. Спроводи их изборна комисија коју, као и састав бирачких одбора, одређује „стари“ Савет месне заједнице. Састављање изборне комисије и њен рад би требало да је прецизиран Статутом сваке месне заједнице. Тај документ је тешко доступан у писаној или електронској форми. Ништа боље није ни са Упутством за спровођење избора. Градска управа врши контролу бирачког права потписника и кандидата, оверава и печатира формуларе. Али нико нема одговор на питање – како то да у општини проверавају кандидатуре и после 18h, а изборне комисије месних заједница су већ утврдиле изборне листе?
Избори за Савете месних заједница су непосредни и нестраначки. Међутим, само неки кандидати су без проблема поднели кандидатуре. Грађанима, који су овим путем хтели да искористе своје право да се залажу за своје комшије и решавање општих, заједничких проблема, остаје да се жале изборној комисији, која доноси коначно решење.
Ко има корист од бирократских смицалица које отежавају грађанима да поднесу кандидатуру за савете месних заједница? Чему служе месне заједнице? Да ли су оне центри за међусобну комуникацију становника једног насеља или продужена рука партије на власти? Судећи по активностима чланова, пре свега служе за попуњавање аутобуса при одласку на митинге подршке владајућој странци!
Партократија је када се јавни ресурси користе за остваривање партијских интереса. Тако се месне заједнице користе за контролу избора на терену. Зато се онемогућава кандидатура и евентулни избор било кога ко није члан владајуће странке. Да не ремети посао који Савет треба да обави.
Коментариши