Српски вртићи – од социјалне карте до срамне распродаје људскости

Пре извесног времена Народна скупштина Републике Србије усвојила је нови Закон о основама система образовања и васпитања. Изменом дела наведеног закона који се односи на финансирање боравка малишана у вртићима, локалне самоуправе су сада у обавези да уместо досадашњих 80% финансирају до 80% економске цене боравка. Посланици покрета Доста је било указивали су на штетност ове измене и то по неколико основа, али потпуно су игнорисани, не само од стране предлагача, већ и од већине медија. Да ли смо на прагу срамне распродаје људскости?

Свака произвољност (када је у питању одредба означена предлогом „до“) ствара могућност злоупотребе. То је, чини се, најуочљивије у Београду, где буџети београдских општина нису самостални и фиксно одређени. Напротив, попуњавају се средствима које град (из свог буџета) усмерава у буџете општина, из којих се потом финансира боравак малишана у вртићима. На који начин се ствара простор за својеврсно маневрисање? Наиме, град уплаћује различите износе општинама, у зависности од тога да ли је у њима на власти иста политичка опција као на градском нивоу, чиме креира степен успеха дате општине и манипулише јавним мњењем.

Када је министар просвете Младен Шарчевић упитан на који начин ће се надоместити средства која буду недостајала да би се покрила новчана надокнада за вртић, одговорио је да ће цене нужно морати да се коригују, али да ће, кроз израду социјалних карата, бити усклађене са платежном моћи родитеља. Мањкавост овог решења огледа се у чињеници да ће два мала другара из вртића, један из имућније породице и један који то није – исти сок, исти сендвич, исту јабуку и исту пажњу васпитачице плаћати по различитој цени. Решење није и никако не може бити хумано.

Као друштво, дужни смо да водимо рачуна о томе да сва деца имају једнаку могућност школовања, без обзира на материјални статус. Не смемо их „кажњавати“ ни због тога што су им родитељи материјално ситуиранији. Малишани би требало да проживе детињство лишено наметања социјалних разлика, а касније нека их знање, умеће, марљивост и одговорност определе да ли ће живети скромније или комфорније.

Такође, овим решењем ризикује се изазивање потенцијалне фрустрација код деце лошијег материјалног статуса. Злоупотреба решења са социјалном картом може се дочарати и конкретним примером од пре пар година. Место дешавања био је вртић на Вождовцу, а један од родитеља јавна личност, који је себи и супрузи уплаћивао минималне доприносе. Парадокс је чињеница што је боравак малишану плаћао по ниској цени, док га је свако јутро довозио у вртић луксузним аутомобилом. Законски, ништа ту није било спорно. Етички свакако јесте.

Несумњиво, ова ситуација не помаже ни озбиљном проблему ниске стопе наталитета у Србији. Ако као земља сваке године останемо без једног мањег града, ако као нација старимо и одумиремо, један од начина да то покушамо у извесној мери да зауставимо јесте да изградимо систем који ће водећи рачуна о бризи деце подстаћи младе парове да се лакше одлучују на родитељство. Једна од кључних тачака програма покрета Доста је било, а то је доступност вртића свој деци, без обзира на материјани и радни статус родитеља, управо јесте искорак ка томе.

На који начин је изводљиво?

Укидањем субвенција и непоклањањем земљишта страним инвеститорима, већ усмеравањем средстава на места којима је то потребно (попут вртића). Примера ради, тржишна вредност Савског афитеатра који је поклоњен непознатом инвеститору је толика да су се за наредних пет-шест година могли комплетно покрити трошкови вртића за све малишане Београда (економска цена боравка у вртићу – 28.000 динара, број малишана који похађају вртиће – 60.000). Затим, реформом пореске политике, којом би се повећао порез за некоришћено грађевинско и пољопривредно земљиште, тренутно занемарљив (по квадратном метру јефтинији 2-5 пута од примарног стамбеног простора). На тај начин, обезедила би се средства за бригу о најмлађима, али и стимулисала привреда, јер би власници наведених парцела почели да их искоришћавају или би их уступили (издали или продали).

Уместо тога, небројени хектари пољопривредног земљишта зарастају у коров, а грађевинско чека да истекне време предвиђено уговором или нови закон, да би му се преиначила намена и подигла цена, те потом било продато за изградњу неког стамбено-пословног комплекса. Даље, повећањем пореза на игре на срећу, јер сведоци смо да кладионице и коцкарнице ничу на сваком ћошку. Напослетку, нетрошењем новца за фонтане, јарболе, конзулате по егзотичним дестинацијама, партијске кадрове размештене по разним управним одборима…

Наравно, ово су само неки од примера којима би се могла уштедети и обезбедити средства за круцијалне ствари, а брига о најмлађима то свакако јесте. Потребно је да земљу воде људи који ће бити поштени, одговорни, способни и решени да ову земљу воде у правом смеру. До тада, остаје нам да се надамо да злоупотребе, којима су овом уредбом закона отворена врата, неће бити (иако нас искуства не охрабрују), те да није у питању спин којим се манипулише сиромаштвом, до којег су нас сви они који су овом земљом владали протеклих двадесет пет година довели.

Весна Јусуфовић / Радомир Мркић
Доста је било Нови Београд