Srpski vrtići – od socijalne karte do sramne rasprodaje ljudskosti

Pre izvesnog vremena Narodna skupština Republike Srbije usvojila je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Izmenom dela navedenog zakona koji se odnosi na finansiranje boravka mališana u vrtićima, lokalne samouprave su sada u obavezi da umesto dosadašnjih 80% finansiraju do 80% ekonomske cene boravka. Poslanici pokreta Dosta je bilo ukazivali su na štetnost ove izmene i to po nekoliko osnova, ali potpuno su ignorisani, ne samo od strane predlagača, već i od većine medija. Da li smo na pragu sramne rasprodaje ljudskosti?

Svaka proizvoljnost (kada je u pitanju odredba označena predlogom „do“) stvara mogućnost zloupotrebe. To je, čini se, najuočljivije u Beogradu, gde budžeti beogradskih opština nisu samostalni i fiksno određeni. Naprotiv, popunjavaju se sredstvima koje grad (iz svog budžeta) usmerava u budžete opština, iz kojih se potom finansira boravak mališana u vrtićima. Na koji način se stvara prostor za svojevrsno manevrisanje? Naime, grad uplaćuje različite iznose opštinama, u zavisnosti od toga da li je u njima na vlasti ista politička opcija kao na gradskom nivou, čime kreira stepen uspeha date opštine i manipuliše javnim mnjenjem.

Kada je ministar prosvete Mladen Šarčević upitan na koji način će se nadomestiti sredstva koja budu nedostajala da bi se pokrila novčana nadoknada za vrtić, odgovorio je da će cene nužno morati da se koriguju, ali da će, kroz izradu socijalnih karata, biti usklađene sa platežnom moći roditelja. Manjkavost ovog rešenja ogleda se u činjenici da će dva mala drugara iz vrtića, jedan iz imućnije porodice i jedan koji to nije – isti sok, isti sendvič, istu jabuku i istu pažnju vaspitačice plaćati po različitoj ceni. Rešenje nije i nikako ne može biti humano.

Kao društvo, dužni smo da vodimo računa o tome da sva deca imaju jednaku mogućnost školovanja, bez obzira na materijalni status. Ne smemo ih „kažnjavati“ ni zbog toga što su im roditelji materijalno situiraniji. Mališani bi trebalo da prožive detinjstvo lišeno nametanja socijalnih razlika, a kasnije neka ih znanje, umeće, marljivost i odgovornost opredele da li će živeti skromnije ili komfornije.

Takođe, ovim rešenjem rizikuje se izazivanje potencijalne frustracija kod dece lošijeg materijalnog statusa. Zloupotreba rešenja sa socijalnom kartom može se dočarati i konkretnim primerom od pre par godina. Mesto dešavanja bio je vrtić na Voždovcu, a jedan od roditelja javna ličnost, koji je sebi i supruzi uplaćivao minimalne doprinose. Paradoks je činjenica što je boravak mališanu plaćao po niskoj ceni, dok ga je svako jutro dovozio u vrtić luksuznim automobilom. Zakonski, ništa tu nije bilo sporno. Etički svakako jeste.

Nesumnjivo, ova situacija ne pomaže ni ozbiljnom problemu niske stope nataliteta u Srbiji. Ako kao zemlja svake godine ostanemo bez jednog manjeg grada, ako kao nacija starimo i odumiremo, jedan od načina da to pokušamo u izvesnoj meri da zaustavimo jeste da izgradimo sistem koji će vodeći računa o brizi dece podstaći mlade parove da se lakše odlučuju na roditeljstvo. Jedna od ključnih tačaka programa pokreta Dosta je bilo, a to je dostupnost vrtića svoj deci, bez obzira na materijani i radni status roditelja, upravo jeste iskorak ka tome.

Na koji način je izvodljivo?

Ukidanjem subvencija i nepoklanjanjem zemljišta stranim investitorima, već usmeravanjem sredstava na mesta kojima je to potrebno (poput vrtića). Primera radi, tržišna vrednost Savskog afiteatra koji je poklonjen nepoznatom investitoru je tolika da su se za narednih pet-šest godina mogli kompletno pokriti troškovi vrtića za sve mališane Beograda (ekonomska cena boravka u vrtiću – 28.000 dinara, broj mališana koji pohađaju vrtiće – 60.000). Zatim, reformom poreske politike, kojom bi se povećao porez za nekorišćeno građevinsko i poljoprivredno zemljište, trenutno zanemarljiv (po kvadratnom metru jeftiniji 2-5 puta od primarnog stambenog prostora). Na taj način, obezedila bi se sredstva za brigu o najmlađima, ali i stimulisala privreda, jer bi vlasnici navedenih parcela počeli da ih iskorišćavaju ili bi ih ustupili (izdali ili prodali).

Umesto toga, nebrojeni hektari poljoprivrednog zemljišta zarastaju u korov, a građevinsko čeka da istekne vreme predviđeno ugovorom ili novi zakon, da bi mu se preinačila namena i podigla cena, te potom bilo prodato za izgradnju nekog stambeno-poslovnog kompleksa. Dalje, povećanjem poreza na igre na sreću, jer svedoci smo da kladionice i kockarnice niču na svakom ćošku. Naposletku, netrošenjem novca za fontane, jarbole, konzulate po egzotičnim destinacijama, partijske kadrove razmeštene po raznim upravnim odborima…

Naravno, ovo su samo neki od primera kojima bi se mogla uštedeti i obezbediti sredstva za krucijalne stvari, a briga o najmlađima to svakako jeste. Potrebno je da zemlju vode ljudi koji će biti pošteni, odgovorni, sposobni i rešeni da ovu zemlju vode u pravom smeru. Do tada, ostaje nam da se nadamo da zloupotrebe, kojima su ovom uredbom zakona otvorena vrata, neće biti (iako nas iskustva ne ohrabruju), te da nije u pitanju spin kojim se manipuliše siromaštvom, do kojeg su nas svi oni koji su ovom zemljom vladali proteklih dvadeset pet godina doveli.

Vesna Jusufović / Radomir Mrkić
Dosta je bilo Novi Beograd