Opšte je mišljenje da je kvalitet operskih i baletskih predstava Narodnog pozorista u Beogradu nizak. To bi, međutim, moglo da se promeni. Velika sala ima oko 600 mesta. Karte su jeftine, 600-800 dinara, što definitivno nije dovoljno da isplati troškove za oko 850 stalno zaposlenih koji su tu angažovani na različitim radnim mestima. Kako stvari sada stoje, svaka predstava, iako je sala uvek puna, pravi gubitak.
Zaposlio sam se u orkestru Opere Narodnog pozorišta 1991. godine. Jedina promena koja se dogodila od tada do danas, u prelazu iz samoupravnog socijalizma u demokratiju, jeste da više nema zborova radnih ljudi. Sve ostalo je isto. Sve kulturne ustanove koje su finansiraju iz budžeta trebalo bi da nadziru inspekcija i umetnička kritika, koje bi ocenjivale predstave i vodile računa na šta je potrošen novac građana. Da bi se sačuvala objektivnost, kritičar mora da bude nezavistan, što je teško u relativno maloj sredini u kojoj se svi međusobno poznaju i podložni su uticaju. Ako drugačije ne može, za tu odgovornu dužnost mogao bi da se angažuje neki autoritet iz druge sredine.
U Narodnom pozorištu to izgleda ovako: postoje direkcije Drame, Opere, Baleta i Tehnike, i nad njima je upravnik koji sve nadzire, odobrava projekte i potpisuje. Direktori prave repertoar za sezonu, angažuju dirigente, soliste i vode projekat do kraja. Do sada, u praksi, najčešći krivci za loš kvalitet predstave su bili dirigenti i pevači koji “nose” predstavu. U kući je stalno zaposleno nekoliko dirigenata koji, uglavnom, po službenoj dužnosti rade predstave. Isto je tako i sa pevačima. Vrlo čest slučaj je da ako se desi da pevaču “pukne” glas ili se nađe u nemilosti, što vazi i za dirigente, jednostavno ga ne angažuju, ali pošto je stalno zaposlen, uredno prima platu.
Da bi predstava uspela, potreban je vrhunski dirigent i pevači, i na tome ne treba štedeti, i zato predlažem sledeće sistemske promene.
Prvo bi trebalo otpustiti postojeće pevače i dirigente i buduće projekte raditi na ugovor sa biranim dirigentima i pevačima, kako bi se dobilo na kvalitetu. Iako bi radili za veće honorare, pozorište bi uštedelo novac.
Sa članovima orkestra, hora i baleta bi trebalo napraviti ugovore na određeno vreme i, po potrebi ih produžavati. Na taj način bi se rešio problem ljudi koji više nisu sposobni da odgovore zahtevima profesije, a ne mogu da budu otpušteni jer uredno dolaze na posao.
Možda ovaj predlog zvuči nehumano, ali posao u orkestru je visoko zahtevan fizički i umetnički i bitno se razlikuje od nekih rutinskih poslova. Orkestar je po zahtevima sličniji nekoj sportskoj ekipi koja svake godine ubaci ili promeni nekoliko igrača, da bi mogla bolje da igra, za razliku od kancelarije koja radi računovodstvo ili slično.
Mesta koncertmajstora i vođa grupa bi trebala da budu u vd stanju, a konkurs bi trebalo stalno da bude otvoren. To je, sa razlogom, praksa u mnogim svetskim orkestrima.
Ovim sistemskim promenama bi se drastično poboljšao kvalitet predstava i koncerata i ne bi više bili “luksuz koji košta društvo” već bi mogli da budu “proizvod” koji zarađuje. Operske predstave u kojima učestvuju velika imena pevača i dirigenata se prodaju nekoliko meseci unapred, idu na gostovanja. Ulaganje u kvalitet bilo bi vrlo isplativo.
Plate i honorari u kulturi su mizerni, ali sam siguran da i kada bi se povećali nekoliko puta, kvalitet bi ostao isti ako se ne it u ne sprovedu reforme. Primanja orkestarskih muzičara sada se kreću od 35.000 do 55.000 dinara. U operskom orkestru ima 55, u Filharmoniji 102 zaposlenih. Ako plate ljudi koji reprezentuju muzičku kulturu Srbije uporedimo sa platama direktora ili rukovodilaca javnih preduzeća (koja inače stvaraju gubitke), vidimo da para ima ali da nema političke volje za drugačijim načinom raspodele.
Povećanje plata i ugovori po projektu koji podižu konkurenciju i kvalitet su dve sistemske promene koje radikalno mogu da promene loše stanje u našim umetničkim ustanovama, u ovom slučaju prikazane na primeru Opere. Ko je rešio da se bavi umetnošću mora da se pomiri sa činjenicom da ne može da računa na sigurno radno mesto.
Takođe, potrebno je da muzičke škole i Fakultet muzičkih umetnosti pređu iz nadležnosti Ministarstva prosvete u Ministarstvo kulture. Za profesionalno bavljenje umetnošću neophono je imati dar ili talenat. Uvreženo mišljenje da “99% rada i 1% talenta” daju rezultet nije tačno. Srazmera je upravo obrnuta. Na žalost, da bi se ustanovilo koliko je koje dete talentovano potrebne su godine.
Mnogi završe i Fakultet muzičkih umetnosti i otkriju da, ipak, nisu za taj posao. Za takve slučajeve, koji uopšte nisu retki, kriv je obrazovni sistem u kome profesori, da bi sačuvali normu potrebnih časova, drze u klasi i učenike koji nisu za to i pokušavaju da dokažu da se i od “lošeg materijala” radom nešto može napraviti. To je loša usluga ljudima koji su uložili veliki rad, trud i godine života da bi se bavili nečim u čemu ne mogu imati uspeha.
Da bi se rešio taj problem, trebalo bi otvoriti mnogo viže nižih škola, a smanjiti broj srednjih, tako da bi stroža ranija selekcija učenika izdvojila kvalitet koji bi nastavio da se obrazuje. Ostali, koji ne pokažu visok nivo talenta, ne bi nastavljali studije i ne bi gubili vreme na nešto u čemu ne mogu da uspeju. Bili bi buduća odlična publika, jer i za to je potrebno obrazovanje.
Mario Beloti
DJB Savski venac
Mnogo primedbi u vezi ovg članka.
Najpre u kom svetu živi autor ovog članka? “Karte su jeftine, 600-800 dinara……. Kvalitet je nizak, ali je sala uvek puna”…..
Setite se koliko poznatih glumaca je ostvarilo uspešnu karijeru nakon više pokušaja da upišu glumu. Čini se da je i u ovoj branši dominantno političko zapošljavanje…
Zašto deca ne bi imala popust na karte od 50%, a članice baletskih škola besplatne karte?……………
Zovite to kako želite, partijsko zapošljavanje ili klanovi, ono što je sigurno, postojeći sistem je poguban i za umetnost i za umetnike.
I na umetničkim fakultetuma i ‘ustanovama kulture’, vladaju mediokriteti, često i potpuno netalentovani, a ako su talentovani uspešni, uspešni su zbog moralnih mana koje ih čine pogubnim za sredine u kojima rade ili upravljaju.
Dokle god su svima zaštićene pozicije, bez stalne kritike i ljudi i rezultata, nema šanse da se bilo šta promeni na bolje.
Biljana, ne poznajem autora, ali je potpuno u pravu i oduševljena sam da se na ovim stranicama neko bavi i tom temom. To su teme koje su nam suštinski važne, kultura je suštinski važna, jedino što političke garniture koje smo do sada imali su potpune neznalice kad je o tome reč. 600-800 din. je zbilja prejeftina karta za operu ili balet. Kvalitet u N.P. je zaista nizak, ali je sala puna jer je određeni broj ljudi i pored lošeg kvaliteta željan predstava i koncerata. Evo ja uporno idem na Kolarac svakog petka i uvek se osećam frustrifano jer su solisti koje Beogradska filharmonija dovodi ispod svakog kriterijuma, a sala je uvek puna. Kako to? Pod broj jedan, nemaju para za bolje soliste. Pod broj dva, publika je postala nekriticka, vi više nemate muzički obrazovanih ljudi koji dolaze na Kolarac. Zašto? Pa zato što neće da slušaju loše soliste. I to je začarani krug. Ugovori na određeno vreme (osim u iznimnim slučajevima, kada nekog zaista želite da zadržite u ansamblu) su jedini pravi potez, ali ne samo u ustanovama kulture nego i na fakultetima. Tako je svuda u civilizovanom svetu i to je jedini stimulans. Takođe se slažem da su plate orkestarskih muzičara nedopustivo male i ponižavajuće.
I nemojte da poredite klasične muzičare i baletske igrače sa glumcima, molim vas. To su neuporedive profesije, ali ja ovde nemam prostora da to objasnjavam.
Evo, ovako Ana. Moje dete je oduvek zelelo da bude balerina i upisali smo je. Meni lično nije do toga, ali njena zelja i sjaj u ocima su preveliki. Ona mašta o srednjoj školi, ja se nadam da će je to proći.
I, šta se sada dešava. Vi ste u BGu i Vama karta samo za Vas nije skupa. Nastavnica je zelele da sada na Krcka dovede male balerine u BG. I, kao svi su roditelji prijavili za i onda na kraju su vecina njih odustali (verovatno zbog finansijskih razloga ), tako da je ostala varijanta da se ide samo standardnim prevozom, sto u ovim zimskim uslovima bas i nije prporucljivo. Dakle, deca balerine iz unutršnjosti treba da plate kartu od 700 ili 800din +prevoz od 2500 (do BGa i po BGu) + maltretiranje u kasnim vecernjim satima, tako da se na kraju odustalo od svega……
Ne radi se o meni ili vama, već su karte za predstave generalno jeftine, a to tako ne može ako hoćemo kvalitet. Slažem se u potpunosti da za decu koja pohađaju niže i srednje baletske škole cena karte treba da bude umanjena, ili čak i besplatna na nekim predstavama, to je sve moguće izvesti, ali opet samo ako redovna karta bude skuplja. Sigurno ne želite da vam dete radi jedan krvav posao koji zahteva svakodnevno vežbanje (ako jednog dana uđe u ansambl N.P.), a da mu plata bude ponižavajuće mala.
Mislim da cena karta nije odlučujući faktor za visinu plate. Povećanjem cene karte može se smanjiti broj posetilaca , tako da ukupna suma od prodaje karata bude manja nego trenutna…
Ovaj tekst-klasičan primer neoliberalnog poimanja kulture,svi na godišnje ugovore ili ugovore po projektu,a kad prodje projekat na ulicu…pa uzmeš nekog mladjeg. I jos da opere budu profitabilne-to je naravno nemoguće.Uopšte taj koncept “kultura na tržište”, profitabilna kultura i slično, svaka ozbiljna država mora da obezbedi sredstva za kulturu i tačka.
U kulturi je problem partokratija, isto kao i u ostalim oblastima društva.Ona urušava i kvalitet predstava,ona urušava sve.Evo ovaj primer muža Verice Rakočević(dobre prijateljice Dane Drašković),Veljka Kuzmančevića-primljen u Narodno pozorište kao producent-kompozitor, niti ima muzičku akademiju, niti je završio produkciju na FDU.Pa Nada Macanković.Skandal majstor Vladan Savić,dugogodisnji SNS-ovac i vd,a sad su ga i izglasali na vladi kao upravnika”mogu da zaposlim koga hoću”,itd Bunili se ljudi, šta je bilo i šta ce biti, pa ništa. Oni su slike glumaca koji su podržali Jankovića,tj.opozicionog kandidata sklanjali pred izbore.Pa ova Aja Jung,pokupi sve pare za neki trivijalni Karavan,za”moja dečica igraju balet”,premijerka joj dolazi na čas,Kostjukov isto muvara stara,i tu bi se moglo sijaset tekstova napisati.Da skratim,kakva država,takva i situacija u kulturi,kad problemi partokratije i lopovluka krenu da se rešavaju,menjaće se i stvari u kulturi na bolje
Potpuno se slažem sa vašim komentarom. Jadno stanje u ustanovama kulture je posledica partokratije i davanja ustanova na upravu mediokritetima, ljudima pohlepnim, nekritičnim, sujetnim ali poslušnim i spremnim na sve zarad opstanka na vlasti. Oni dovode u ansamble i ustanove još nekompetentnije rođake, komšije ili otvoreno naplaćuju zapošljavanje. Isto kao i u drugim oblastima našeg tužnog i nesrećnog društva.
Tanja, potpuno se slažem sa vama da kultura mora da bude na budžetu, meni su, što se toga tiče, idealan model skandinavske zemlje (ako vas to zanima, pogledajte malo kako oni funkcionišu – umetnost i umetnici su zaštićeni kao beli medvedi), ali ovo sa ugovorima uopšte nema veze sa neoliberalnim poimanjem kulture već sa obezbeđivanjem da se održi kvalitet i da se niko ne uspava. To je preko potrebno jer mi ovo stanje slabog kvaliteta imamo oduvek u ovoj zemlji, još pre Miloševića. Primanje preko veze, negativna selekcija, svest da ćete bez obzira na kvalitet i zalaganje tu ostati do kraja radnog veka… sve to pogađa ustanove kulture oduvek, a ne samo u ovom periodu otkad pričamo o partokratiji. Ne vidim zašto bi bilo ko u bilo kojoj profesiji bio ušuškan i obezbeđen da ga, bez obzira na sve, niko odatle neće skloniti. U glavnim ustanovama kulture u civilizovanim zemljama ugovori su retko godišnji i nisu po projektu, ugovori mogu biti na više godina, a mogu biti i doživotni, ako se konkretnoj ustanovi to isplati. Svugde, da biste dobili kvalitet, morate da radite, zar to nije logično? Ako radite, nema bojazni da vam neće produžiti ugovor, osim u doba krize kad su mnogi podobijali otkaze a mnoga pozorišta u Evropi se čak ugasila. Nema uspavljivanja i to nije neoliberalno poimanje, uostalom taj model (neoliberalni) kad je o kulturi reč uopšte i ne postoji u Evropi, osim donekle u Engleskoj gde su fondovi glavni sistem finansiranja kulture. Ali i tamo država i te kako učestvuje, pa su tako glavni muzeji besplatni, što ne postoji nigde na svetu.
Ana, nisam kvalifikovana za dalju raspravu na ovu temu.Gosn.Beloti je u orkestru Opere NP, Vi ste takodje dosta upuceni, ja nisam u toj bransi.Meni se ucinilo surovo-onda bi honorari za izabrane umetnike kojima ce se nuditi ugovori trebali biti mnogostruko veci nego novac koji dobijaju sada da bi se obezbedili za kasniji period-“kada im pukne glas” ili baletski umetnici- povreda i slicno,kao i sportisti uostalom.I naravno treba da se napravi drasticnija razlika izmedju npr u baletu ansambla,solista i prvaka baleta/primabalerina tj. nekoga ko nosi predstavu.U svakom slucaju,ono sto ja vidim, i mogu da cujem od prijatelja je problem sa partokratijom-neki po 10-20 godina ni ne dolaze na posao, dakle ne rade,moze im se, partijski su zasticeni kao beli medvedi,uredno primaju platu,naravno ovi sto rade moraju da se podmetnu za ove sto ne rade,kao i svuda uostalom.Ne svidja mi se isto sto su upravnici pozorista i to mnogi koje izuzetno postujem,redovno u sukobu interesa, npr.cim postane upravnik prvo postavlja svoju predstavu, a to ne bi trebalo raditi,zar ne?Mada je to zaista benigno u odnosu na trenutne probleme u pozoristu