Земунска (не)култура

Није тајна да локална самоуправа у општини Земун годинама издваја скромна средства за развој културе. Невероватно је да чак и тако скромна средства остану неутрошена, што је био случај и последњих пар година – новац намењен развоју културе заврши на другом месту.

Ове године издвојена су осетно већа средства, што ме је навело да додатно проверим како су утрошена у нади да се коначно нешто и ради на унапређењу и развоју културних садржаја у општини Земун. Међутим, кад мало боље погледате све доступне (скромне) информације видећете да општинска власт мимо конкурса извлачи милионске износе за пројекте који нажалост уопште нису из области културе.

Оно што упада у очи је то да новац добијају НВО повезане са Српском напредном странком или неком од њених коалиционих партнера. Рецимо, ове године је три милиона динара добила НВО „Земун у срцу“ за пројекат „Земунски првак“, чији је циљ био подела пакета за ђаке прваке. Комисија је овај пројекат оценила као пројекат од посебног значаја за остваривање општег интереса у области културе, а који није било могуће унапред планирати. Питам се зашто је ово пројекат из културе, а не из основног образовања и како није било могуће раније испланирати средства за ову намену? Зар прваци не крећу сваке године у исто време у школу?

Упада у очи и то да та иста комисија даје идентичне оцене свим пројектима који се мимо конкурса “гурају”, а нарочито је поражавајуће када удружење које је тек основано и први пут организује неку манифестацију или пројекат добија максималне поене за остварене резултате из претходних година и дугорочност пројекта.

Годинама општинари користе ову штетну матрицу по којој распоређују средства из буџета на своје најближе сараднике. Новац намењен развоју културе троши се искључиво на дотације невладиним организацијама, тако што се заобилазе јавни конкурси, јер преко њих није могуће извући више од милион динара по пројекту.

Долазимо до закључка – (не)култури у Земуну је потребан рестарт.

Да ли знате да Земун нема ниједну установу културе још од када је седамдесетих година прошлог века, на месту некадашњег Дома културе, изграђен Пинки?

Да ли знате да је потајна жеља многих Земунаца годинама уназад оснивање Дома културе и отварање Музеја карикатуре?

Ова два пројекта нису недостижан сан, чак и са овако скромним средствима која се данас издвајају из општинског буџета. Многи становници Земуна су више него вољни да помогну у остваривању ова два циља. Потребна је, пре свега, политичка воља.

Да ли може нешто, било шта, да се учини како би се култура померила са “мртве тачке”? Наравно да може.

Да кренем редом… Тренутно се за финансирање и суфинансирање пројеката по конкурсу из области културе и за сталне манифестације одваја 26 622 000 динара годишње, тј. око 220 000 евра. Највећа и најзначајнија културна манифестација у Земуну је Земунски међународни салон карикатуре. Оснивач ове манифестације је познати земунски хроничар Бранко Најхолд, који се годинама залагао да Земун добије простор за Музеј карикатуре. Нажалост за живота није успео у тој замисли, јер није постојала воља челника општине Земун и града Београда.

Г-дин Најхолд је имао веома скромне захтеве –  изложбени простор од 30м2 и додатна канцеларија са библиотеком, један радни сто, компјутер и једна особа  која би радила у Музеју. Будући да, до скоро општина, а од недавно град располаже са одређеним пословним простором, делује невероватно да никад није било воље да се скромни захтеви једног од најугледнијих Земунаца размотре.

Град и општина би, сем трошкова, могли и да приходују од овог пројекта кроз наплату улазница за Музеј, који би верујем, многи љубитељи карикатуре посетили, као и велики број странаца, који приликом посете Београду, обавезно сврате и до Земуна. Рецимо, радови Петричића и Коракса су само неки од великих карикатуриста чије би стваралаштво на овај начин било доступно грађанима.

Тренутна судбина богате збирке карикатура је забрињавајућа… Наиме, због незаинтересованости градских власти да помогну у решавању овог проблема, некадашњи директор ОШ „Светозар Милетић“ из Земуна, г-дин Љуба Мосуровић, помогао је тако што је уступио једну учионицу у којој је смештена библиотека са целокупном збирком карикатура, како би се она очувала до неких бољих дана. Због недавне смене директора Љубе, Земунци су с правом забринути за судбину збирке.

Оснивање Дома културе такође није недостижан сан, чак и са веома ограниченим средствима. Јеврејској општини Земун је реституцијом враћено здање у улици Рабина Алкалаја у самом центру Земуна. Нажалост у објекту се тренутно налази ресторан. Нови власници су били принуђени да испуне уговорне обавезе према закупцу, али већ током следеће године уговор истиче и Јеврејска општина планира да у том простору направи Дом културе. У њему би се одржавали мањи концерти, изложбе и друге културне манифестације. Са правом очекујемо од општине Земун и Града Београда да финансијски подрже ову идеју и да Земун после готово пола века добије свој Дом културе.

Када сам навела да је развоју културе у Земуну потребан рестарт, мислила сам пре свега на другачију расподелу буџетских средстава. Следеће године би требало усмерити значајно већа средства на ове две установе, јер су далеко значајније од великог броја пројеката које је општина до сада финансирала.

Овакво усмеравање средстава би било значајно и у погледу развоја туризма. Данас не постоје садржаји које можете препоручити туристима, да се не своде на шетњу Кејом и препоруку добре рибље чорбе у локалним ресторанима уз Дунав.

Сигурна сам да би се и велики број земунских предузетника и појединаца прикључио овој иницијативи, било да је у питању ангажовање кроз волонтерски рад на промоцији културних догађаја или кроз суфинансирање истих, јер се и до сада показало да су више пута били спремни да прискоче у помоћ кад општинска власт није показала разумевање за молбе организатора разних догађаја.

Једноставно, потребно је прекинути са праксом копирања буџета из године у годину и потрудити се да се сагледају стварни проблеми и да се што пре крене у њихово решавање. Идеја је много, али ове две су се издвојиле као пројекти од изузетног значаја за развој културе, а који не изискују превелика новчана средства и ангажовање великог броја људи како би се остварили.

Марија Грдинић
чланица ОО Доста је било – Земун
Савет за културу