Nisam rođen u ovom gradu. Došao sam iz Zagreba kao dečak od 11 godina. Brzo sam se prilagodio. Posle par godina više niko nije znao da nisam rođen u Beogradu.
Ni moja supruga nije rođena u Beogradu. Došla je ovde iz Kruševca kao devojka da studira. I ona se brzo prilagodila. Posle par godina niko više nije znao, ni pitao odakle je.
Mnogi su uspeli u ovom gradu jer vas on prihvati i prigrli. Niko ne vidi razlike među onima koji su ovde rođeni i koji su ovde došli. Možete bez straha da kažete ko ste i odakle ste. To je ono što volim u ovom gradu. Svako ko dođe u ovaj grad veruje da može da uspe ako radi pošteno. To verovanje se danas izgubilo. Treba ga povratiti.
Ali postoje stvari koje se vide. I koje nam se ne sviđaju.
Gledamo na jednoj strani prljave i propale parkove, zelene površine, ulice, hodnike i fasade naših zgrada, bahato parkirane automobile jer javne i komunalne službe kažu da nemaju para, iako stranački zaposlen kadar u tim službama više nema gde da stane. Gledamo po celom Beogradu bogate političare koji sede u skupštini, vladi, agencijama, fondovima, opštinama, dok na drugoj strani vidimo zabrinute roditelje koji ne znaju kako da deci objasne zašto ne mogu da ih pošalju na letnji kamp jer su sve pare potrošili na udžbenike za školu.Gledamo penzionere koji obilaze prodavnice u nadi da će naći šećer ili brašno jeftinije za 10-20 dinara da bi unucima kupili poklon za Novu godinu.
Na jednoj strani gledamo divlju gradnju za koju građevinari ne plaćaju ništa i građevinsko zemljište kako se poklanja bogatim investitorima. Na drugoj strani firme koje plaćaju sve moguće poreze, doprinose i namete, i strahuju da li će sve platiti na vreme da im na vrata ne zakuca neka inspekcija ili izvršitelji. Da li će im doći komunalni policajac i brutalno ih odvući dok na ulici prodaju lubenice.
To su razlike koje svi vidimo i osećamo. One nisu posledica spontanog razvoja događaja, ponajmanje dejstva tržišta, niti su nastale u poslednjih par godina. One su posledica činjenice da političari zajedno sa tajkunima rade na štetu svih nas. Umesto u korist svih nas. U Beogradu napreduju ljudi koji znaju da muljaju i varaju, a stagniraju ili propadaju ljudi koji žele da žive pošteno.
Beograđani ne traže da im grad reši sve probleme. Oni znaju da uspeh zahteva naporan rad. Ali ne žele da njihov novac troše nekompetentan stranački kadar u javnim i komunalnim preduzećima i organima grada. Oni žele da im se država skloni s puta tamo gde ne treba da bude i omogući fer plej za sve koji pošteno žele da žive od svog rada.
Ja sam se uključio u politiku pre tri godine.
Uključio sam se kada sam shvatio da se stvari neće promeniti same od sebe, već da moram ja da ih menjam. 10 godina sam učestvovao na protestima i šetnjama, čekajući da padne Milošević. A onda sam se 12 godina nadao da će neko drugi umesto mene promeniti ovaj grad i ovu zemlju da bi sprečio da se neki novi Milošević ponovo vrati. Nije se desilo.
Imao sam velika očekivanja od 5. oktobra. Nisam očekivao tolike kompromise. Nisam očekivao kompromise u ime “bolje budućnosti” ili “evrointegracija”, koji su zapravo bili kompromisi radi ličnog bogaćenja. Mi ih nećemo praviti. Sarađivaćemo samo s onima koji žele da menjaju sistem. Nećemo iskoristiti vaš glas da bismo ulazili iz koalicije u koaliciju da bi postali bogatiji, a vi siromašniji.
Mi smo potpuno isti kao i vi – poniženi obespravljeni. Ali i dalje imamo nadu. Baš kao i vi. Zato smo ovde. Ne idemo nigde; nemamo rezervnu domovinu, kuću, stan, preduzeće. Nemamo rezervnu kombinaciju. Ostajemo ovde da delimo s vama sudbinu dobru i zlu. I veru da nešto može da se promeni.
Želimo da stvorimo sistem koji garantuje spokoj i mir svakom penzioneru, svakom privredniku, svakom prodavcu i svakom roditelju koji više neće morati da ima dilemu da li da deci kupi udžbenike ili ga pošalje na letnji kamp.
Svi ti ljudi moraju da imaju ista prava i iste šanse kao i oni političari koji sede u skupštini, vladi, agencijama, fondovima, upravama, opštinama… Za sve jednako. Jer nije ni za koga, ako nije za sve.
Ovi ljudi koji su vam se predstavili pre mene dolaze iz obrazovanja, advokature, … Završili su razne škole, ali posebno sam ponosan na njih, jer su završili školu javne politike koju smo u septembru i oktobru napravili za sve koji žele da budu kandidati. Prošli smo kroz principe, ideologije, institucije i budžetiranje. Možete biti sigurni da svako od njih zna šta ga čeka u skupštini grada i da će znati da razume kako da se ponaša.
Preporučujem vam ovaj tim. Zapravo, siguran sam da se svi ste videli da se on već sam preporučio.
Dakle, moze se napraviti neki arejndzment sa svim postenim i slobodoljubivim ljudima 🙂 Ali takvih nazalost nema mnogo. I daje neki komentar na ovo danas u Pecincima
Pecinci su malo mesto kao i Mionica,tamo mladih vise nema svi su pobegli u gradove ili peko granice,ostali su samo penzioneri s kojima je lako manipulisati.Ti Pecinci imaji 2000 stanovnika bez okolnjih mesta kojima su opstina,to nije merodavno.Pravi rezultati ce se pokazati u Beogradu.U Pecincima je doslo do ucenjivanja radnim mestom,zastrasivanja i kupovine glasova,sto se unapred znalo ko ce pobediti.Bojkot je bio najbolje resenje dok se ne uspostavi vladavina prava,a to je tek moguce kad SNS padne na nivou republike.
Dobar govor Dušana Pavlovića.Fali vam ovde rečenica u tekstu koju je on izgovorio nakon “to je ono vredno i lepo u ovom gradu koji te prigrli i koji ti da sansu za uspeh bez obzira da li si rodjen ili nisi rodjen ovde”.E sad ovo recenica fali a mislim da treba da stoji u tekstu:”…nemaju svi gradovi ovu osobinu,to je osobina velikih gradova”. Jako mi se dopao govor Dusana Pavlovica.Pravi Beogradjanin.