Погледајте цело представљање и говор Душана Станковића, члана нашег тима за Београд. Душан (37) је инжењер информационих технологија, шеф ДЈБ ИТ тима, као и одборник у СО Звездара.
Један наш познати политичар и бизнисмен позвао је дадиљу своје деце да јој да плату и обратио јој се:
– Седите, Милена. Дајте да се обрачунамо.
Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите…
Договорили смо се 30 хиљада месечно, јел тако? или је било 40? ипак 30 хиљада. Ми увек плаћамо наше дадиље 30 хиљада. Дакле, код нас сте провели 2 месеца и 5 дана, значи 2 месеца.
Следује Вам 60 хиљада динара. Када од тога одузмемо 10 недеља… недељом нисте учили са Марком, него само шетали… и три празника. Према томе, мање 12 хиљада.
Милена поцрвене, али не рече ни реч.
– Четири дана Марко је био болестан… радили сте тада само са Маријом.
Три дана су Вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не држите часове поподне… 12 и 7 су 19. Одузимамо… остаје…хмм. 41 хиљада. Тачно?
Миленино лево око се зацрвени и овлажи. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али из ње ни речи.
– Уочи Нове године разбили сте шољу за чај са тањирићем, мање 2 хиљаде… Шоља је скупа, породична је, али авај, да смо живи и здрави, шта све нисмо до сада изгубили…
Даље, због ваше немарности Марко се попео на дрво и исцепао јакну… 10 хиљада мање.
И такође, због ваше непажње, спремачица је украла Маријине ципеле. Ви морате о свему да бринете. За то примате плату. Према томе, још 5 хиљада мање…
– Дванаестог јануара сте од мене узели 10 хиљада динара.
– Нисам узимала – прошапута Милена.
– Немогуће, имам записано!… Кад се од 41 одузме 27 остаје 14.
Милени се оба ока напунише сузама.
– Узела сам… узела сам једном, од Ваше супруге 3 хиљаде. Нисам… нисам више узимала.
– Јел? Пази молим те, код мене то није записано.
Ок, 14 мање 3, остаје 11!
Ево Ваш новац драга моја Милена. 5, 5 и хиљаду. Изволите. Она их узме и дрхтавим прстићима стави у џеп.
Хвала – прошапута она.
Тада, њега обузме бес, и скочи са столице:
– НА ЧЕМУ СЕ ЗАХВАЉУТЕ?
– На новцу…
– ПА ЈА САМ ВАС ПОКРАО, ОПЉАЧКАО ДОЂАВОЛА… АМАН, УКРАО САМ ВАМ!
НА ЧЕМУ СЕ ОНДА ЗАХВАЉУТЕ?
– На другим местима ми опште нису ни плаћали…
– Нису плаћали? Паметно!
Нашалио сам се са Вама, дао сам Вам сурово лекцију и даћу Вам Ваших осамдесет хиљада. Ево у коверти су спремљене за Вас!
Али зар се може бити таква кукавица? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац?
Милена се кисело осмехну и на њеном лицу се могло прочитати: Може!
Замолио ју је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих 80 хиљада. Бојажљиво се захвалила и изашла…
Погледао је за њом и помислио: ЛАКО ЈЕ БИТИ СИЛАН У ОВАКВОМ СВЕТУ.
Иако звучи веома аутентично, ова ситуација се није заиста одиграла, већ је то приповетка Антона Чехова ‘МЕКУШАЦ’ којој је била потребна веома мала адаптација да би одговарала ситуацији у којој се данас налазимо МИ, грађани Београда и Србије.
Доста нам је сурових лекција, не желимо да наша деца израстају у полтроне и мекушце, већ у образоване младе људе који мисле својом главом и који ће чувати своје достојанство и образ.
Зато ми сви, морамо преузети одговорност, да се изборимо да им њихово основно право, право на образовање, не буде ускраћено кроз неке бедне изговоре као што је мањак новца. Новца за уџбенике нашој деци има, али се баца у неке фонтане, јарболе и новогодишњу расвету у октобру месецу.
Доста нам је таквих дилова.
Зато изађите на предстојеће београдске изборе, гласајте за Доста је било и коначно ставите тачку на вишедеценијска понижавања пијавица који себе упорно називају политичарима. Пошаљимо их у неславну историју, једном заувек.
ДОСТА ЈЕ БРЕ БИЛО
Коментариши