Gledam neke slike od pre par godina. Na njima neki mališani. Onda neke slike, u odnosu na prve, malo „svežije“. Tinejdžeri neki na njima. Onda sve manje i manje slika. Ne zato što više volimo da se slikamo, nego zato što nije bilo prilika za slikanje. Nije više bilo toliko prilika da zabeležimo neke trenutke radosti, sreće.
Dosta tih mališana i tinejdžera sa slika više nije u Srbiji. Dođu na kratko. Zabeleži se po neka nova fotografija. I tako. Sve ređe i ređe. Stegne me nešto, ne popušta.
Zvoni telefon. Društvo zove da se skupimo. Skupili se. Šala, druženje. I taman zaboravim na one slike i neki osećaj očaja, a onda čujem drugarica i drug počeli da uče strani jezik, žele da odu preko. Muka im je da ostanu u zemlji gde se njihovo znanje meri plusevima na politčkim mitinzima raznih političkih stranaka.
Dosta im je zemlje gde se njihova budućnost meri partijskom poslušnošću i brojem kapilarnih glasova. Dosta im je onih ljudi koji su na najvažnija mesta u javnom sektoru postavili članove svoje familije i partijske poslušnike bez ikakvog osnova. Razočarani su. Svega im je dosta. I tu je ključ problema.
Ljudima je svega preko glave. Ovakvo nenormalno stanje prihvataju kao normalno. Pa onda, ne želeći da žive u tako „normalnom“ stanju odlaze iz zemlje. Odlaze iz zemlje jer misle da takvo nenormlano stanje ne može da se promeni. A može! Može jer postoje ljudi kojima je takođe svega dosta, ali su rešenje problema potražili na drugi, odgovorniji način. Ti ljudi neće zapošljavati svoje rođake, prijatelje nego uvesti konkurse za sva radna mesta u javnom sektoru. Ti ljudi neće neodgovorno trošiti novac građana na fontane, jarbole, jelke, već će svoj deci u osnovnim i srednjim školama obezbediti besplatne udžbenike. Ti ljudi neće deliti svoje građane na one prvog i drugog reda, već će obezbediti univerzalnu socijalnu zaštitu za sve. Ti ljudi neće urušavati institucije sistema, nego uvesti red, napraviti sistem. Sistem jači od samovolje pojedinca u kome će svi imati jednaka prava i šanse.
Ne želim da gledam kako mi prijatelji odlaze iz zemlje. Dosta mi je bilo toga! A tebi?
Lazar Ristić
Student ekonomije
Na žalost odlasci iz države postali su naša svakodnevnica. Sa tempom gde oko 40 hiljada ljudi napusti državu godišnje dolazimo do toga da otprilike kroz period od pet godina nestane grad veličine Novog Sada. Osim što odu, mladi nemaju ni ambicije da se kasnije vrate pa ostaju u inostranstvu kako bi imali za svoje osnovne potrebe.
Pustili su korenje, ali još nije kasno da upotrebimo makaze i spasemo budućnost ove države. Dobar tekst, na žalost i realan… DOSTA JE BILO!
Sine, odlaze i matori… Evo, ja i žena skoro ćemo 50… Plus relativno sitna deca… Sve smo pokušali ovde, ali ne ide… Sad nam žao što nismo ranije… Pre ili kasnije, odavde će otići BAŠ SVI što iole nešto vrede… Živ bio pa video… I nemoj da ti je žao drugara… Njima je tamo bolje nego tebi ovde…