Srpska premijerka Ana Brnabić tvrdi da je zadovoljna upravo okončanom posetom Sloveniji, razgovorima koje je sa tamošnjim rukovodstvom vodila na Brdu kod Kranja, kao i trgovinskom razmenom dve zemlje. Kako je navela međusobni promet skočio je tokom 2017. za čak 16 odsto i premašio 1,5 milijardi dolara, dok se Slovenija na listi investitora u Srbiju našla na ozbiljnom 8. mestu.
Ali brojke pokazuju i nešto čime Srbija nikako ne bi smela da bude ponosna. A to je da u ovoj razmeni Slovenija prolazi daleko bolje. Prodala nam je robu vredniju nekoliko desetina miliona dolara od one koju je od nas pazarila. Ako se imaju u vidu nesrazmerna veličina teritorija dve zemlje kao i broj stanovnika, jasno je da će naši poslovni ljudi imati o čemu da razmišljaju.
Ipak, glavna tema o kojoj je Brnabićka razgovarala sa domaćinima, premijerom Mirom Cerarom i predsednikom Borutom Pahorom, prema očekivanjima, bila je situacija na Kosovu i pojačani pritisci na Srbiju da pristane na faktičku secesiju svoje južne pokrajine. Domaćini nisu mogli gošći da kažu ništa novo u odnosu na ono što je pre toga čuo šef srpske države Alesandar Vučić u razgovorima sa predsednikom Evropskog parlamenta Antoniom Tajanijem, prilikom njegove nedavne posete Beogradu. A to je da su u Briselu, praktično, već doneli odluku na štetu Srbije i da od nje neće odstupiti. Osim ako se okolnosti na terenu drastično ne promene. Slovenci na to mogu samo nemo da klimnu glavom.
Istini za volju, Slovenija nije baš najbolje mesto za priče o secesiji. Setimo se, sada već davne 1991. U razgovorima između tadašnjih republičkih predsednika Milana Kučana i Slobodana Miloševića izrečeno je srpsko „da“ na zahtev Slovenaca da se izdvoje iz tadašnje SFR Jugoslavije i krenu svojim putem u Evropu. Sada možemo samo da nagađamo da li su pomenuta dvojica mogli da pretpostave šta će ta odluka značiti, ne samo za opstanak zajedničke države već i za potonju tragičnu sudbinu Hrvatske, Bosne i Srbije. U svakom slučaju, upravo iz Brda kod Kranja je krenula lavina koja je ubila mnogo ljudi širom zajedničke zemlje, a preživele, praktično, dovela do ruba propasti.
A možda je to samo nesrećna kob ovog atraktivnog mesta. Podsetimo, tu su svojevremeno boravili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pa i neki od najuticajnijih svetskih političara. Pomenimo samo susret nekadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša i njegovog još uvek aktivnog ruskog kolege Vladimira Putina.
Vredi podsetiti i na Samit zemalja Zapadnog Balkana iz 2010. koji je ocenjen kao – potpuni debakl. Ovom skupu nisu prisustvovali mnogi kojima je tu po službenoj dužnosti bilo mesto. Posebno čelnici Evropske unije. Takođe, predstavnici Srbije i Kosova ni u jednom trenutku nisu seli za zajednički sto ne bi li počeli kakve-takve pregovore. Pojedini slovenački komentatori su čak ustvrdili da organizatorima nije bilo ni stalo da konferencija uspe. Jednostavno, bilo je to „pranje ruku“ koje je potom prouzrokovalo samo dodatnu napetost u Srbiji, u južnoj pokrajini, pa i u većem delu Balkana. Naravno, bez Slovenije.
Ukratko, možda premijerka Brnabić i može da bude zadovoljna razgovorima sa domaćinima. Posao je posao. Ali ti razgovori ni na koji način neće unaprediti političku situaciju na prostoru koji se definiše kao „zapadni Balkan“. I neće sprečiti ono što su propustili, ili nisu hteli da urade, Milošević i Kučan…
Piše: Slobodan Samardžija
Komentariši