Да ли нам је доста харизматичних политичара?

Одувек су ми били занимљиви људи који на сваки политички наступ одређене особе или групе, имају коментар типа “сви причају исто, а нико нема ништа конкретно да понуди”, или “ма сви су они исти”.

Интересантно, баш ти људи никада ни не прочитају да ли неко има нешто заиста да понуди, већ увек падну на исте заводљиве приче такозваних “харизматичних” ликова, изнова и изнова подржавајући особу која има способност, али и петљу да се игра са емоцијама људи, користећи најстарије, али најватреније реченице, попут “ово је слободна држава, ви сте небески народ” или “ми ћемо вратити достојанство српском народу”.

Јако добар пример је мој разговор са колегом, непосредно пред председничке изборе. Вођен његовим дугогодишњим искуством, како у послу тако и у сагледавању политичког живота, покушао сам да га наведем да коначно прочита програм једне релативно нове политичке организације, која заиста нуди програм, а не празне приче “великог спасиоца”. Па, ако му се свиди, свиди.

На тај мој предлог, он ме је критички, чак прекорно упозорио како не постоји ни једна једина опција за коју треба гласати, јер су сви исти, сви лажу само како би се докопали фотеље. Он је, како каже, већ довољно изгубио живаца те жалосне 2000-те, па не жели више бити преварен. Такође, за председника моје опције није имао ни један разуман аргумент против, већ ми је рекао само: “Он ми је некако… Ма нешто ми ту смрди…”

Исти тај колега, наравно не прочитавши програм који сам му понудио, на изборима је гласао за једну од понуђених личности, за коју се касније испоставило да је била опција без правог програма и решења, тј. опција која је као још једна од многих других нудила само још једног слаткоречивог лидера.

Дубоко разочаран у себе, пришао ми је са реченицом: “Ето, опет сам се преварио и изашао на гласање. Рекао сам ти да су сви исти!”

На моје питање зашто је гласао за њега, одговор је био: “Па, некако лепо прича.”

У чему је “фора”? Зашто га није интересовало како ће се зауставити смањење животног стандарда, отпуштање радника или можда систем бесплатног школовања? Зашто га није интересовао програм? Не, он је ипак дозволио да га по ко зна који пут превари неко ко само лепо прича.

Једини закључак који може да се донесе је тај да њему када оде у пошту, пореску управу или полицију, није битно да ли је та служба квалитетна и брза, већ да му је битно да ту ради неко ко “лепо прича”…

Друга ствар за коју сматрам да је веома погрешна је та када прочитам или чујем да нека политичка личност “не уме да приђе просечном српском гласачу”. Та теза заправо стоји, јер заиста треба имати ту особину да те разуме што већа циљна група, али да ли је то заиста битно када се ради о правој функцији политике?

Говоре ми људи: “Џаба све кад овај твој не уме да прича са сељаком”. Истина, велики број људи са села који се, примера ради баве пољопривредом, можда неће разумети шта значи реч партократија или изборни систем, али ће њихов џеп врло добро разумети програм којим се појашњава како ће за тог истог сељака бити створени услови да може несметано да производи и продаје.

Да ли зато треба гласати за особу која ће одлично знати како да приђе том сељаку, обећати му да ће живети боље (иако не зна баш тачно како, али битна је та фамозна реченица) или треба гласати за прави програм који се састоји од анализе проблема и понуђених решења? Апсолутно сам сигуран да је друга опција бољи избор.

Колико треба “нових и неукаљаних”, а у ствари јако старих и још више укаљаних спасилаца да се појави на политичкој сцени, да нас разочара, а онда заиста да почнемо да читамо програме и понуђена решења?

Да ли је могуће да ће нас и даље мрзети да прочитамо нешто што се тиче нас самих, а да ћемо пре дозволити да нас победе емоције и тај надалеко познати српски инат. Нажалост, тај исти инат нас је и довео овде где смо сада. Мислим да је заиста дошло време да га окренемо у нашу корист!

Политика би требала да функционише тако да политичари буду само фигуре које спроводе програм који је најбољи за државу. Зар не? Избори нису циркус или аудиција за најхаризматичнијег или најлепшег говорника. Избори би требали да буду борба програма, анализа, опција и решења.

Београдски избори следе и зато размишљајте о главним стварима који муче Београд. Не размишљајте о спасиоцима и њиховим лажним обећањима. Гласајте за опцију која вам нуди конкретно решење за проблеме инфраструктуре, саобраћаја и паркинга, предшколских и школских установа, здравства, централизације и децентрализације Београда, смањења пореза и многих других проблема који су само наши и ничији више.

Људи који раде на програму који сам изабрао, можда нису толико харизматични и слаткоречиви. Можда су понекад досадни, напорни и строги. Можда делују превише сурово, без емоција, али су они људи који нису дошли да се играју туђим новцем и животима, већ доследно стоје иза свог програма и напорно су радили да се тај програм створи.

Нису ту да вас освоје лепотом и харизмом, већ да вам својим решењима олакшају већ довољно напоран живот. Људи, који су спремни да не буду главне звезде у овом суровом политичком ријалитију, већ само радници који ће као машине служити да се тај програм и циљ спроведу.

Избор је на вама.

Милутин Божилов

члан ОО Доста је било – Земун