Корен проблема дивље градње потиче још из периода распада СФРЈ. Избегли Срби из Хрватске и БиХ су се у највећој мери доселили у околину Београда. Они су за кратко време изградили велики број нелегалних кућа, што из личне нужде и лошег материјалног стања, тако и објективних околности у друштву. Држава је њихову градњу у том тренутку дозволила, а простор за уцену и малверзацију одмах су препознали творци корупционашких модела ‘90-их.
У ратним и инфлаторним околностима, дошло је до немерљивог гранања корупције у погледу дозвољене дивље и непланске градње. Она је у континуитету до данас доживела процват и представља један од главних извора финансирања општинских и градских властодржаца. То су препознали приватни инвеститори, који су након пљачкашких приватизација грађевинских гиганата и пропасти српског грађевинарства заузели тржиште, а разрађени коруптивни државни систем их оберучке прихватио.
Тако је направљена спрега између државе и грађевинске мафије, огледане у приватним инвеститорима којима је држава преко локалних структура власти дозволила да сумњиво стеченим капиталом без дозвола граде стамбено – комерцијалне комплексе и објекте, а касније им кроз накарадни Закон о озакоњењу објеката и преко Секретаријата за послове легализације, нелегалне објекте уводи у легалне токове. Ово је дефиниција бесправне градње!
Увођењем електронских грађевинских дозвола, наизглед је прекинута директна комуникација између инвеститора и надлежних органа. Ово наравно ни изблиза није тачно, јер је мрежа инвеститора и корумпираних чиновника служби за урбанизам и грађевинске послове, и даље јака. Обједињена процедура за исходовање дозвола је само увела корупцију у легалне токове кроз електронски систем. У позадини се и даље одвија подједнака, а можда чак и већа корупција, као што је то био случај и пре дигитализације целокупног процеса.
Данас је у Србији регистровано нешто више од два милиона нелегалних објеката, што је трећина укупног броја објеката, док сваким даном добијамо нова нелегална градилишта. Бесправна градња је до те мере узела маха, да више није могуће са расположивим механизмима ни обићи све локације, а камо ли спровести неке од мера. Разлог томе лежи пре свега у непостојању политичке воље државе да стане на пут бесправној градњи, што за резултат има немоћне инспекторе без јасних надлежности, слабе механизме спровођења донетих решења, велику асиметрију моћи између контролних тела и инвеститора, слабу територијалну покривеност инспекцијског надзора.
Овиме су буџет града и државе, а самим тим и грађани на огромном губитку, који је попут броја нелегалних објеката, немерљив и несагледив. Међутим, несумњиво да је заобилажење законских процедура, регулисања свих такси и пореза, један од главних мотива инвеститора да се упусте у бесправну градњу. Поред дефиниције, имамо и формулу дивље градње, према којој се буразерским инвеститорима далеко више исплати да граде објекте без пројектне документације, уредно исходованих услова и дозвола, који у целости или једним делом превазилазе границе дозвољене градње на датој локацији.
Можемо само да претпостављамо на које се све начине инвеститори реванширају државним органима, локалним челницима, службеницима и инспекторима, који дају миг и жмуре током свог времена зидања објекта. Оно што је сигурно јесте да и та врста захвалности улази у формулу исплативости заобилажења закона од стране инвеститора, представља директну корупцију, оштећење државне касе, пљачке грађана и понижавање свих оних који у овој земљи поштују закон.
Штета која је учињена је ненадокнадива у урбанистичко-комуналном и естетском смислу. Оно што може бити исправљено кроз поступак озакоњења објеката који се могу легализовати, јесте прогресивно опорезивање бахатих квази-градитеља 4-5 спратова изнад границе допуштеног, које не може бити пропорционално онима који су из крајње нужде прекорачио градњу за 4-5 квадратних метара. Тако би инвеститори, који су нанели несразмерну штету накарадном градњом буџака и чардака, морали да плате далеко већу накнаду штете од оне коју плаћају обични грађани, а на којима се сада ломе кола.
С друге стране, постоје такви објекти који због градње на активним клизиштима, нарушене стабилности суседних објеката, угрожености локације градње попут објеката на Савском насипу, морају бити срушени и не постоји сила која би озаконила такве објекте. Тако нешто се може спровести само ако су на челу инспекцијских служби, урбанистичких одељења, градског секретаријата, и на крају на челу самог града људи који не дугују ниједном тајкуну, криминалцу који је решио да кроз грађевинарство легализује мафијашки стечен капитал.
Доста је било ће стати на пут дивљим градитељима, који две деценије уназад уништавају Београд и његову инфраструктуру. Ми то хоћемо, можемо и смемо, јер нисмо у спрези са тајним финансијерима и криминалцима. Ми смо потпуно своји и независни људи. Ово је суштина истинске и корените борбе против накарадног корупционашког система, који уништава наш град и државу.
Милан Поповић, дипл.грађ.инж.
члан Тима за Београд и Главног одбора Доста је било
Ovo su svakako vazne teme ali je i ocena stanja donekle pausalna. Posto je ovih dana tema Beograd da li recimo imate procenu koliko toga se danas u Beogradu gradi, a vidimo ima dosta gradilista, bez dozvole? Govorim o urbanizovanom delu Beograda, ne recimo o Kaludjerici za koju nikad nije vazio ili postojao zakon. Koliko me pamcenje sluzi nakon dolaska DOS-a na vlast je poruseno jako mnogo objekata sa privremenim dozvolama. Dobar primer je citava zanatsko-trgovinska zona koja je 90ih izrasla u ulici Vojoslava Ilica izmedju naselja Medakovic 2 i Medakovic 3. Srusena je pocetkom 2000tih , a povrsina zatravnata. To su teske odluke, uvodi se red, ali mnogi ljudi ostavljaju bez egzistencije i posla koji su gradili u smutnim vremenima. Tokom 00-ih vodjene su rasprave o legalizaciji , a cena po m2 je padala kako su se menjale vlasti ,a dolaskom naprednjaka je dodatno umanjena, a u praksi se ni ne naplacije.
To vam je , po mom misljenju, jedan od razloga velike apstinencije na izborima. Ljudi ne vole naprednjake, ali im donekle odgovara anarhija u kojoj mozda ne placaju nista, naspram nekog reda u kome bi placali, a to ne bi bilo ispraceno nekom drugom vrstom benefita koji bi dobili (bolja infrastruktura, uprava..)
Suma sumarum, problem Srbije je sto postoji visedecenijsko ukorenjeno nepovrenje izmedju drzave i njenih gradjana. Gradjani Srbije u velikoj meri ne dozivljavaju Srbiju kao svoju drzavu vec je i vlasti i gradjani donekle posmatraju kao plen.
Ili kada DJB govori o zakonu o poreklu imovine. To je ideja koja je iz jako mnogo razloga tesko sprovodiva u praksi na neki pravican nacin. Ako takav zakon i bude donet, sasvim je sigurno da ce tajkuni recimo da prethodno da rasprodaju sve sto imaju.
Iz tog razloga smatram da DJB kada izlazi sa predlozima prvo treba da dobro utvrdi fakticko stanje, da kaze kako je do njega doslo i da precizno predlozi timeline poteza u buducnosti da bi gradjani razumeli cost/benefit takvog delovanja po njih u buducnosti.
“Корен проблема дивље градње потиче још из периода распада СФРЈ.” – Ovo, naravno, nije tačno. Koreni problema divlje gradnje su stariji. Mali mokri lug, Kaluđerica itd itd sve je to divlja gradnja, koju su komunisiti 60ih i 70ih ozakonili. Koreni divlje gradnje su u nedostatku osećaja za red i opšte dobre našeg naroda, hajdučija i pusto tursko.