Koren problema divlje gradnje potiče još iz perioda raspada SFRJ. Izbegli Srbi iz Hrvatske i BiH su se u najvećoj meri doselili u okolinu Beograda. Oni su za kratko vreme izgradili veliki broj nelegalnih kuća, što iz lične nužde i lošeg materijalnog stanja, tako i objektivnih okolnosti u društvu. Država je njihovu gradnju u tom trenutku dozvolila, a prostor za ucenu i malverzaciju odmah su prepoznali tvorci korupcionaških modela ‘90-ih.
U ratnim i inflatornim okolnostima, došlo je do nemerljivog grananja korupcije u pogledu dozvoljene divlje i neplanske gradnje. Ona je u kontinuitetu do danas doživela procvat i predstavlja jedan od glavnih izvora finansiranja opštinskih i gradskih vlastodržaca. To su prepoznali privatni investitori, koji su nakon pljačkaških privatizacija građevinskih giganata i propasti srpskog građevinarstva zauzeli tržište, a razrađeni koruptivni državni sistem ih oberučke prihvatio.
Tako je napravljena sprega između države i građevinske mafije, ogledane u privatnim investitorima kojima je država preko lokalnih struktura vlasti dozvolila da sumnjivo stečenim kapitalom bez dozvola grade stambeno – komercijalne komplekse i objekte, a kasnije im kroz nakaradni Zakon o ozakonjenju objekata i preko Sekretarijata za poslove legalizacije, nelegalne objekte uvodi u legalne tokove. Ovo je definicija bespravne gradnje!
Uvođenjem elektronskih građevinskih dozvola, naizgled je prekinuta direktna komunikacija između investitora i nadležnih organa. Ovo naravno ni izbliza nije tačno, jer je mreža investitora i korumpiranih činovnika službi za urbanizam i građevinske poslove, i dalje jaka. Objedinjena procedura za ishodovanje dozvola je samo uvela korupciju u legalne tokove kroz elektronski sistem. U pozadini se i dalje odvija podjednaka, a možda čak i veća korupcija, kao što je to bio slučaj i pre digitalizacije celokupnog procesa.
Danas je u Srbiji registrovano nešto više od dva miliona nelegalnih objekata, što je trećina ukupnog broja objekata, dok svakim danom dobijamo nova nelegalna gradilišta. Bespravna gradnja je do te mere uzela maha, da više nije moguće sa raspoloživim mehanizmima ni obići sve lokacije, a kamo li sprovesti neke od mera. Razlog tome leži pre svega u nepostojanju političke volje države da stane na put bespravnoj gradnji, što za rezultat ima nemoćne inspektore bez jasnih nadležnosti, slabe mehanizme sprovođenja donetih rešenja, veliku asimetriju moći između kontrolnih tela i investitora, slabu teritorijalnu pokrivenost inspekcijskog nadzora.
Ovime su budžet grada i države, a samim tim i građani na ogromnom gubitku, koji je poput broja nelegalnih objekata, nemerljiv i nesaglediv. Međutim, nesumnjivo da je zaobilaženje zakonskih procedura, regulisanja svih taksi i poreza, jedan od glavnih motiva investitora da se upuste u bespravnu gradnju. Pored definicije, imamo i formulu divlje gradnje, prema kojoj se burazerskim investitorima daleko više isplati da grade objekte bez projektne dokumentacije, uredno ishodovanih uslova i dozvola, koji u celosti ili jednim delom prevazilaze granice dozvoljene gradnje na datoj lokaciji.
Možemo samo da pretpostavljamo na koje se sve načine investitori revanširaju državnim organima, lokalnim čelnicima, službenicima i inspektorima, koji daju mig i žmure tokom svog vremena zidanja objekta. Ono što je sigurno jeste da i ta vrsta zahvalnosti ulazi u formulu isplativosti zaobilaženja zakona od strane investitora, predstavlja direktnu korupciju, oštećenje državne kase, pljačke građana i ponižavanje svih onih koji u ovoj zemlji poštuju zakon.
Šteta koja je učinjena je nenadoknadiva u urbanističko-komunalnom i estetskom smislu. Ono što može biti ispravljeno kroz postupak ozakonjenja objekata koji se mogu legalizovati, jeste progresivno oporezivanje bahatih kvazi-graditelja 4-5 spratova iznad granice dopuštenog, koje ne može biti proporcionalno onima koji su iz krajnje nužde prekoračio gradnju za 4-5 kvadratnih metara. Tako bi investitori, koji su naneli nesrazmernu štetu nakaradnom gradnjom budžaka i čardaka, morali da plate daleko veću naknadu štete od one koju plaćaju obični građani, a na kojima se sada lome kola.
S druge strane, postoje takvi objekti koji zbog gradnje na aktivnim klizištima, narušene stabilnosti susednih objekata, ugroženosti lokacije gradnje poput objekata na Savskom nasipu, moraju biti srušeni i ne postoji sila koja bi ozakonila takve objekte. Tako nešto se može sprovesti samo ako su na čelu inspekcijskih službi, urbanističkih odeljenja, gradskog sekretarijata, i na kraju na čelu samog grada ljudi koji ne duguju nijednom tajkunu, kriminalcu koji je rešio da kroz građevinarstvo legalizuje mafijaški stečen kapital.
Dosta je bilo će stati na put divljim graditeljima, koji dve decenije unazad uništavaju Beograd i njegovu infrastrukturu. Mi to hoćemo, možemo i smemo, jer nismo u sprezi sa tajnim finansijerima i kriminalcima. Mi smo potpuno svoji i nezavisni ljudi. Ovo je suština istinske i korenite borbe protiv nakaradnog korupcionaškog sistema, koji uništava naš grad i državu.
Milan Popović, dipl.građ.inž.
član Tima za Beograd i Glavnog odbora Dosta je bilo
Ovo su svakako vazne teme ali je i ocena stanja donekle pausalna. Posto je ovih dana tema Beograd da li recimo imate procenu koliko toga se danas u Beogradu gradi, a vidimo ima dosta gradilista, bez dozvole? Govorim o urbanizovanom delu Beograda, ne recimo o Kaludjerici za koju nikad nije vazio ili postojao zakon. Koliko me pamcenje sluzi nakon dolaska DOS-a na vlast je poruseno jako mnogo objekata sa privremenim dozvolama. Dobar primer je citava zanatsko-trgovinska zona koja je 90ih izrasla u ulici Vojoslava Ilica izmedju naselja Medakovic 2 i Medakovic 3. Srusena je pocetkom 2000tih , a povrsina zatravnata. To su teske odluke, uvodi se red, ali mnogi ljudi ostavljaju bez egzistencije i posla koji su gradili u smutnim vremenima. Tokom 00-ih vodjene su rasprave o legalizaciji , a cena po m2 je padala kako su se menjale vlasti ,a dolaskom naprednjaka je dodatno umanjena, a u praksi se ni ne naplacije.
To vam je , po mom misljenju, jedan od razloga velike apstinencije na izborima. Ljudi ne vole naprednjake, ali im donekle odgovara anarhija u kojoj mozda ne placaju nista, naspram nekog reda u kome bi placali, a to ne bi bilo ispraceno nekom drugom vrstom benefita koji bi dobili (bolja infrastruktura, uprava..)
Suma sumarum, problem Srbije je sto postoji visedecenijsko ukorenjeno nepovrenje izmedju drzave i njenih gradjana. Gradjani Srbije u velikoj meri ne dozivljavaju Srbiju kao svoju drzavu vec je i vlasti i gradjani donekle posmatraju kao plen.
Ili kada DJB govori o zakonu o poreklu imovine. To je ideja koja je iz jako mnogo razloga tesko sprovodiva u praksi na neki pravican nacin. Ako takav zakon i bude donet, sasvim je sigurno da ce tajkuni recimo da prethodno da rasprodaju sve sto imaju.
Iz tog razloga smatram da DJB kada izlazi sa predlozima prvo treba da dobro utvrdi fakticko stanje, da kaze kako je do njega doslo i da precizno predlozi timeline poteza u buducnosti da bi gradjani razumeli cost/benefit takvog delovanja po njih u buducnosti.
“Koren problema divlje gradnje potiče još iz perioda raspada SFRJ.” – Ovo, naravno, nije tačno. Koreni problema divlje gradnje su stariji. Mali mokri lug, Kaluđerica itd itd sve je to divlja gradnja, koju su komunisiti 60ih i 70ih ozakonili. Koreni divlje gradnje su u nedostatku osećaja za red i opšte dobre našeg naroda, hajdučija i pusto tursko.