Право зимско поподне раног мартовског дана на београдском гробљу Лешће. Док Кошава леди крв у жилама ожалошћених посетилаца, под земљом се води необична, али „жива“ расправа. Повод – иду избори, и то београдски.
– Миливоје, о Миливоје – јавио се глас из дубине гроба, под спомеником под којим почива покојни Димитрије, некада вредни радник једне од бројних београдских фабрика, такође покојних, глас који није могао чути нико ко није мртав.
– Шта је бре, Димитрије? – чуо се покојни Миливоје, некада првоборац и носилац бројних одликовања – Што ме будиш из вечног спокојства?
– Иду избори, Миливоје, ваља нам гласати – чуо се дубоки Димитријев глас.
– Зар опет? – са чуђењем ће покојни Миливоје – Е, тако ми оне петокраке на споменику, они нису нормални! Је ли, а за кога ћемо сад да гласамо?
– Како за кога? Па за власт, побогу, као и сваки пут.
– Много су, брате, досадни! Нека за њих гласају ови живи, а мене нека пусте да почивам у миру!
– Е, јеси остао блесав и након смрти, Миливоје! Па ко је луд жив да гласа за њих? Морамо ми, мртви.
– А зашто бих ја сваки пут гласао за власт? Шта ја имам од тога? Мртав сам, ништа ми од њих не треба.
– Е, па има разлога, Миливоје. Јеси ли приметио како нас је овде под земљом, све више и више. Некако, долазе нам нови покојници брже, јаче и боље него икад.
– Како то? – чудио се Миливоје.
– Чујем од новопридошлих да је пензионерима онај што воли да га зову Вођа, смањио пензије, па брже рикњавају. Углавном од глади и недостатка лекова. А и све су млађи покојници. Вероватно скапавају од квалитетног живота – шаљиво ће Димитрије.
– Мммм, значи стиже нам све бројније и млађе друштво? Па није то лоше. Е, због тога би и требало гласати за њих? Него срамота ме од моје деце. И унучади.
– Ма неће они ни знати да си ти гласао? Осим тога, наша браћа из „подземља“ живих очекују то од нас. Не смемо их изневерити. Међутим, постоји још један разлог.
– Који, Димитрије?
– Па наш управник Тома је у владајућој странци! И то Прецедник!
– Хмм…хммм – чуо се нови глас, који је звучао доста млађе од двојице дугогодишњих комшија.
– Ко си сад па ти? – постави питање Димитрије у правцу једне свеже хумке.
– Мирољуб – одговори глас. – Ја сам нов овде. Хтео сам само да кажем да Тома није више у странци. А није ни прецедник. Сад је онај вођа и председник и премијер, а ако и ви будете гласали биће и градоначелник.
– А ти? Хоћеш ли и ти да гласаш за владајућу странку? – знатижељан је Димитрије.
– А не, ја нећу. Ја сам се због беде и самоубио! А откад они завладаше, у Србији је више људи под земљом, него над земљом.
Неко време владала је гробна тишина. Опет је Димитрије прекину.
– Ха, као да ће тебе неко да пита да ли ћеш да гласаш за њих или нећеш! Има да гласаш, бре! И да знаш, имам осећај да ће нас овог пута, на изборима, бити више него икад!
Изнад гробова нико није ни слутио каква се жучна расправа води под земљом. Само је Кошава злослутно најављивала да ће зима у Србији потрајати још дуго. Или ће, можда, 4. марта доћи пролеће? Од живих зависи!
Коментариши