Pravo zimsko popodne ranog martovskog dana na beogradskom groblju Lešće. Dok Košava ledi krv u žilama ožalošćenih posetilaca, pod zemljom se vodi neobična, ali „živa“ rasprava. Povod – idu izbori, i to beogradski.
– Milivoje, o Milivoje – javio se glas iz dubine groba, pod spomenikom pod kojim počiva pokojni Dimitrije, nekada vredni radnik jedne od brojnih beogradskih fabrika, takođe pokojnih, glas koji nije mogao čuti niko ko nije mrtav.
– Šta je bre, Dimitrije? – čuo se pokojni Milivoje, nekada prvoborac i nosilac brojnih odlikovanja – Što me budiš iz večnog spokojstva?
– Idu izbori, Milivoje, valja nam glasati – čuo se duboki Dimitrijev glas.
– Zar opet? – sa čuđenjem će pokojni Milivoje – E, tako mi one petokrake na spomeniku, oni nisu normalni! Je li, a za koga ćemo sad da glasamo?
– Kako za koga? Pa za vlast, pobogu, kao i svaki put.
– Mnogo su, brate, dosadni! Neka za njih glasaju ovi živi, a mene neka puste da počivam u miru!
– E, jesi ostao blesav i nakon smrti, Milivoje! Pa ko je lud živ da glasa za njih? Moramo mi, mrtvi.
– A zašto bih ja svaki put glasao za vlast? Šta ja imam od toga? Mrtav sam, ništa mi od njih ne treba.
– E, pa ima razloga, Milivoje. Jesi li primetio kako nas je ovde pod zemljom, sve više i više. Nekako, dolaze nam novi pokojnici brže, jače i bolje nego ikad.
– Kako to? – čudio se Milivoje.
– Čujem od novopridošlih da je penzionerima onaj što voli da ga zovu Vođa, smanjio penzije, pa brže riknjavaju. Uglavnom od gladi i nedostatka lekova. A i sve su mlađi pokojnici. Verovatno skapavaju od kvalitetnog života – šaljivo će Dimitrije.
– Mmmm, znači stiže nam sve brojnije i mlađe društvo? Pa nije to loše. E, zbog toga bi i trebalo glasati za njih? Nego sramota me od moje dece. I unučadi.
– Ma neće oni ni znati da si ti glasao? Osim toga, naša braća iz „podzemlja“ živih očekuju to od nas. Ne smemo ih izneveriti. Međutim, postoji još jedan razlog.
– Koji, Dimitrije?
– Pa naš upravnik Toma je u vladajućoj stranci! I to Precednik!
– Hmm…hmmm – čuo se novi glas, koji je zvučao dosta mlađe od dvojice dugogodišnjih komšija.
– Ko si sad pa ti? – postavi pitanje Dimitrije u pravcu jedne sveže humke.
– Miroljub – odgovori glas. – Ja sam nov ovde. Hteo sam samo da kažem da Toma nije više u stranci. A nije ni precednik. Sad je onaj vođa i predsednik i premijer, a ako i vi budete glasali biće i gradonačelnik.
– A ti? Hoćeš li i ti da glasaš za vladajuću stranku? – znatiželjan je Dimitrije.
– A ne, ja neću. Ja sam se zbog bede i samoubio! A otkad oni zavladaše, u Srbiji je više ljudi pod zemljom, nego nad zemljom.
Neko vreme vladala je grobna tišina. Opet je Dimitrije prekinu.
– Ha, kao da će tebe neko da pita da li ćeš da glasaš za njih ili nećeš! Ima da glasaš, bre! I da znaš, imam osećaj da će nas ovog puta, na izborima, biti više nego ikad!
Iznad grobova niko nije ni slutio kakva se žučna rasprava vodi pod zemljom. Samo je Košava zloslutno najavljivala da će zima u Srbiji potrajati još dugo. Ili će, možda, 4. marta doći proleće? Od živih zavisi!
Komentariši