Prilikom posete Beogradu, jedan od najvećih arhitekata Le Korbizije navodno je rekao da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu na svetu. Budući da je više od pedeset puta sravnjivan sa zemljom tokom svoje viševekovne istorije, možemo samo da slutimo o tome kako je danas ovaj grad mogao da izgleda da se od svog osnivanja nije nalazio na raskrsnici najvažnijih istorijskih puteva, na samoj granici nekih od najvećih carstava u civilizaciji, često na putu najvećim osvajačima koje istorija pamti.
Naš Beograd, ne toliko lep, ali svakako na najlepšem mestu u svetu. I tako razrušen, ranjavan, Beograd se voli jednom teško dokučivom ljubavlju. On se voli u prizoru svitanja iznad Crkve Svetog Marka, voli se u prolećnim šetnjama Tajšmajdanom dok se svuda okolo širi miris lipa.
Beograd se voli na pijacama, voli se u iznenadnim letnjim pljuskovima kad toliko pokisnete, da se izujete i tako bosi trčite do kuće. Još više ga volite kad nam se podari prijatna jesen u kojoj slušate šuštanje opalog lišća pod svojim nogama dok očarani posmatrate sve boje Kalemegdana.
Toliko je načina na koji se Beograd može voleti. Međutim, koliko ga ljubav može učiniti lepim, toliko ga nebriga i čerupanje onih koji ga vode može nepovratno naružiti. Oni koji su na čelu Grada već šest godina, uprkos svom sloganu, jesu oni koji ga ne vole, ne poštuju, ne osećaju, koji za njega ne brinu, ne gledaju kao svog, već ga vole jedino zbog prilike da muljaju.
Podižu simbole korypucije i pljačkanja u vidu vašarskih fontana koju baš nijedan Beograđanin nije želeo, betoniraju, betoniraju i opet betoniraju svaku površinu s kojom ne znaju šta će. Raskopaju baš ceo grad praveći predstavu da kao nešto rade, a zapravo samo izvlače novce.
Dižu svoje Vavilonske kule ne obazirući se na mišljenje struke niti pitajući Beograđane kako žele da im izgleda njihov grad. Oteli su nam ga svojom ‘’ljubavlju’’, prisvojili i napravili od njega kič palanku gušeći ponosan i vedar duh ovog grada. I sad kad im Beograd izmiče i kad se opire, pokušavaju da nas lažima i obmanama ubede, jer to je jedino u čemu su majstori, da je ovo njihov grad, da sigurno pobeđuju i da nema nikakve svrhe ni da glasamo. A to ne može biti dalje od istine. Istina je da su u panici.
Možda to deluje smešno, ali zapitajmo se, zbog čega bi celi grad oblepili svojim plakatima, bilbordima, zbog čega bi milione i milione evra uložili kako bi ljude ubedili da glasaju baš za njih? Zar bi sve to bilo potrebno da im je pobeda glatka kao što predstavljaju u svojim propagandnim glasilima?
Zato je strahovitno važno glasati tokom sutrašnjeg dana. Tokom istorije, neke hrabre žene i muškarci su svoje živote položili u borbi za ovo pravo kojeg se danas tako olako odričemo. Ako zaista volimo ovaj grad, naš gostoljubivi grad, onda smo dužni da u ovu istinu ubedimo svoje bližnje koji su poverovali u stotine razloga da ne treba glasati. U to ih je ubedila aktuelna vlast.
Sutrašnjim glasanjem mi zapravo oblikujemo našu sutrašnjicu jer glasanje, ma koliko delovalo malo, sitno i beznačajno, nije samo naše pravo već i naša moć. Kada glasamo tada odbijamo da ćutimo, već biramo da progovorimo i da podržimo one za koje verujemo da će se boriti za nas. Mi tada glasamo za svoju nadu, za svoj san o tome kako ovaj grad zaslužuje da izgleda.
Ukoliko volimo svoj grad, podsetimo se da je loša, najgora vlast uvek birana zahvaljujući onima koji ne glasaju i da sutrašnji ostanak kod kuće ne predstavlja nikakav glas pobunjenika, već je to ništa drugo do običan čin predaje.
Objasnite svojim bližnjima da ostajanjem kod kuće glasaju za ove na vlasti, a da to zapravo ni ne znaju. I zato, ako zaista volimo ovaj grad, bilo da smo rođeni u njemu, bilo da nas je on otvorenih ruku primio, moramo sutra glasati. Ako zaista želimo konačnu promenu, ne smemo biti lenji kritičari niti pasivni posmatrači. Moramo glasati.
Ako smo tokom prethodnih izbora toliko puta bili spremni da zažmurimo na jedno oko i glasamo za jedno od dva zla koja su nas redom izneverila jer drugačiji ishod i nije bio moguć, šta nas to sprečava da glasamo za one za koje nikada pre nismo glasali, a za koje verujemo i osećamo da neće izdati naše skrivene nade, očekivanja i san o lepom, kulturnom i humanom Beogradu u kome se rado i lepo živi?
I upamtimo da, dok sutradan budemo stajali nad listićem, mi ne glasamo za ove ili one, već za našu sreću, naše snove i nadu o kojoj toliko dugo snevamo i za kojom čeznemo. I, što da ne, za to da na najlepšem mestu na svetu ponosno stoji uzdignut jedan od njegovih najlepših gradova. Tako se voli Beograd.
Dr Ana Stevanović, narodna poslanica u Narodnoj Skupštini Republike Srbije
Komentariši