Istorija bi trebalo da nas uči da ne ponavljamo greške iz prošlosti. Nažalost, u Srbiji, to nije pravilo, već izuzetak.
IZGLEDA DA SMO LOŠI ĐACI I DA ČESTO PADAMO NA ISPITIMA
Pogledajte koje stranke i ljudi nas danas vode, a koje su nas vodile devedesetih. To su te iste stranke i isti ljudi sa izuzetkom onih koji su se upokojili.
Danima nas uveravaju da idemo u dobrom pravcu, a i pre dve ili tri decenije su
nam pričali isto. Za njih na vlasti, to je uvek bio pravi smer, dok je građanima postajalo sve gore.
NEKI SU OTIŠLI, A VEĆINA SE UTOPILA U SIVILO
Mladi glasači se ne sećaju tog tragičnog perioda, pa bi bilo korisno podučiti ih. Za početak kao prelazno rešenje trebali bi da uvedemo nov obavezan predmet u školi. Zvao bi se “Život pod vlašću Slobodana Miloševića”. Predmet bi se odvijao po dualnoj metodi, jer praksa uvek nailazi na bolji prijem od teorije. Znači, mladi bi nastavu u tom predmetu održavali u hladnim školama, bez struje i pod sirenama. Nastavnik bi preko megafona mogao da čita Miloševićeve govore i telegrame podrške. Bilo bi interesantno posmatrati reakciju dece na takav vid nastave, jer po sadašnjem sistemu, škola je za njih apsolutni “smor”. Neka učenike podele na vlast i opoziciju i neka simuliraju mitingaše i kontra mitigaše. Pa udri po tromesečju i polugodištu. U drugom polugodištu neka im nastavnik zameni uloge, jer ne valja stalno da jedni te isti, dobijaju batine. Dati im novčanicu od pet stotina milijardi da odu u pekaru i pazare. Mislili bi da su bogati, a iznenadili bi se kad bi stigli, jer tamo ne bi bilo ni hleba ni kifli.
Tako bi mlađima približili taj period sloma naše države, i možda bi ih osvestili, pa bi počeli da izlaze na birališta.
Ove starije, koji su politiku bračnog para Miloševića lično doživeli devedesetih i koji nisu napustili zemlju ćemo teže vratiti na pravi put.
Zašto smo imali 5. oktobar, kada ponovo glasaju za iste ljude?
Da li ljudi u 21. veku uopšte razmišljaju svojom glavom ili samo reprodukuju vesti iz TV aparata?
Zašto je konstantno red u “second hand” prodavnicama, a ne po buticima?
VEĆINSKA SRBIJA U OVOM TRENUTKU LIČI NA BOLESNIKA, KOJI VAPI ZA ŠOK TERAPIJOM
Građani u duplim dozama dobijaju svoju dnevnu dozu za smirenje u liku i delu jednog čoveka. To isto su imali i devedesetih, i oni su prosto naviknuti da uvek imaju vođu iznad sebe.
Napaćeni srpski narod, očigledno nije svestan svoje bliske prošlosti.
Bez ikakvog otpora u javnosti se dozvoljava da se tiho provlači ideja o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću. U međuvremenu, rehabilitovani su u javnosti Milovan Bojić, Milorad Vučelić, Uroš Šuvaković, Vojislav Šešelj, Aleksandar Vulin, Mihalj Kertes… Simboli vlasti jednog vremena.
U okolnim zemljama, gde smo takođe imali diktatorske režime, na svaku pomisao da se ovako nešto može dogoditi, na ulicama se odmah pojave stotine hiljada ljudi. Međutim, Srbi su oguglali na ovakve pojave ili toliko googlaju da nemaju vremena da se bave svojom prošlošću. Preče im je da rešavaju jednačinu kako sa minimalcem od 25.000 dinara, da isplate račune od 30.000 dinara.
Usput, ako može da im nešto preostane za “pojest i popit” bili bi najsrećniji, ali ostatka kod deljenja ovde nema. Jedva se preživljava, i zato je nerešivo spojiti gladan stomak i razmišljanje.o prošlosti.
Pašteta, sendvič, brašno, šećer ili ulje poboljšava rad unutrašnjih organa i zahvalnost onima koji su im pomogli da pored plaćenih računa mogu da prežive do sledećeg prvog u mesecu.
Sve što smo imali i stekli do kraja osamdesetih godina prošlog veka, nama je oduzeo taj čovek, čije ime ponovo rehabilituju.
Mir nam je prekinuo ratovima, bezbrižno detinjstvo prevremenim odrastanjem, a blagostanje nam je pretvorio u teško siromaštvo.
Njemu je klicano “Slobo – Srbine”, a danas na svetoj srpskoj zemlji imamo samo varijaciju na istu temu.
Pokret Dosta je bilo se oštro protivi rehabilitaciji ljudi iz devedesetih godina, koji su našu zemlju unazadili i degradirali. Oni su bili simbol ratova, partokratije i siromaštva. Vladajuća stranka danas aktivno podržava ovo zlo koje nas je zadesilo tada, a čiji su aktivni saučesnici bili neki ljudi iz SNS-a (tadašnje SRS). Zato institucije ne funkcionišu, nema slobode medija, štite se ljudi i ideje tog vremena.
Protivimo se predlogu bivših visokih kadrova SPS-a i JUL-a da se Miloševiću izgradi spomenik. Smatramo da je realnije pristupiti drugoj ideji i pokrenuti inicijativu da svaki grad u našoj zemlji dobije trg ili ulicu sa nazivom “Žrtava Slobodana Miloševića”.
Moramo zauvek raskrstiti sa ružnom prošlošću, pogledati u budućnost i reći glasno DOSTA JE BILO!
OO DJB Kikinda
Mislim da je doslo vreme da pokret DJB-lo raspise “OGLAS” ,a ne KONKURS na nivou svih opstinskih odbora. Kandidati bi morali da ispunjavaju sledece uslove: Da nije mladji od 40 godina. Da je praksista u svojoj kvalifikaciji. Rodoljub. I da po karakteru nije POLTRON.
DOSTA JE BILO neznalica i POLTRONA !
Glas razuma u DJB.
Da se rukovodstvo toga držalo ranije, ne bi se desilo toliko kadrovskih problema u Pokretu (Ivan Ninić, Vladimir Gajić itd) kao ni savez za klerikalnim desničarima iz Dveri koji najviše zameraju Miloševićevom režimu što nije uspeo u svojim namerama tokom 90-ih godina prošlog veka.