Ако сте помислили да је ово ламент над чемерном судбином такозваних „вто-овки“ које се тетурају кроз живот избушене од ињекција као Сунђер Боб и нагруване хормонима као шетајући експлозив – нема шансе да ћете то прочитати.
Да – вантелесна је напорна, скупа и некима непријатна; да – избодене смо и неке од нас су бесне и несрећне због перманентне неизвесности исхода поступка, али верујте ми на реч кад кажем да је то својеврсна авантура у које ће ваше биће уронити; продужавање и подебљавање живаца, учитељица стрпљења, јачање телесног и духовног – и са каквим год исходом да изађете из вантелесне – ви сте измењени. Ређе сломљени, чешће јачи, зрелији и искуствено богатији до те мере да одједном спознате снагу сопственог лирско-епског „ја“.
Да се разумемо, пријатније би било да је мој пут био једноставнији, да нисам пет (или шест?) пута била „вто-овка“, да нисам имала две лапараскопије (буше вам три лепе рупице на стомаку и напуне вас неким гасом од којег се осећате као пуњена ћурка), ХСГ (Хистеросалпингографија, такозвани контраст, уз „продувавање“ јајовода) и ко зна шта још што превазилази моју меморију, али ово искуство грађења личности не бих мењала ни за шта. Мислите ли да сам луда?
Ја, та и та, рођена тад и тад, ту и ту, била сам једна од најгорих случајева. Пацијент са којим је СВЕ У РЕДУ. Наслућујете ли бизарност ових речи? Сви женски органи у функцији и доброг здравља, сви хормони и резултати школски, ембриончићи као бомбоне – али успеха нема. Објашњења нема. Моје године – прихватљиве. Нема препреке. Нема трудноће. Оно због чега сам се осећала посебно захвалном била је чињеница да смо могли сами да финансирамо покушаје у приватној клиници. Нажалост, мање финансијски срећни грађани од државе, уз три бесплатна покушаја, добијају и незавидне количине папира које сакупљају за разне н-степене комисије. Мимо блиставих ингениозних слогана „Рађај не одгађај“ (и сличних бисера мудрости) нема ту пуно помоћи и разумевања.
Целу акцију могли смо да спроведемо независно од Републике Србије, али се искрено саосећам са паровима који то не могу. Оно што је нама једино било важно у то време, јесте да изаберемо лекара од поверења. Моја докторка, та и та, прави је пит-бул. У мој живот ушетала је плавокоса „змајица“, тешка као црна земља, незамисливо упорна, километарског пречника срца, која често није хтела ни да наплати свој рад. Сваки пут када сам ишла на прегледе, ја бих се дотерала и намирисала, гледајући на то као на одлазак у госте. За мене није постојао грч на уснама, депресија и безнађе – мој муж и ја превазишли смо то када смо одлучили да победимо. Победа ће бити велика, рекли смо једно другоме, имали деце или не, јер бићемо још ближи и чвршћи. Тако и беше. Сваки одлазак на клинику за мене је био провод – смејала сам се са медицинским сестрама, (феноменалним сестрама) пред сваки одлазак у анестезију (јер, аспирација јајних ћелија ради се под тоталном анестезијом) „прштао је добар вајб“, молила сам анестезиолога да ми „смућка један од оних њених безочно добрих коктела“. Тако смо гледали на поступак неизвесног исхода. И сад све то помножите са пет.
Није нам било лако, нећу да лажем. Примила сам више од пет стотина ињекција хормона. Pain is inevitable. Suffering is optional (Харуки Мураками), цитирала је “змајица”, а ја бих се надовезала фразом да сам морала бирати да будем срећна. И била сам, веровали или не – радосна. Нисмо имали појма да ли ће нам финансије пресушити, да ли ће репродуктивне године “појести скакавци”, хоћемо ли завршити с потомством или само једно с другим. И одлучно закључили, да нам је довољно да будемо једно с другим, јер смо се бирали међусобно и тако ће бити док смо живи. Децу можда нећемо имати, па шта..? Има толико других радости у животу, нећу бити бољи човек ако постанем мајка! Нико није смео ништа да нас пита (осим најближих, који су са нама пролазили посебне тренутке), јер смо заузели чврст став – наш живот је лична ствар. Шта вас уопште брига за нашу прокреацију?
Индискретно питање углавном је било блокирано довољно непријатним одговором да би љубопитљивац, “накљукан” бламажом, ућутао. Наравно, одлучили смо да живот мора ићи даље (јер, живот је оно што се догађа у међувремену, зар не..?), па смо дисали, смејали се, путовали, ма волели смо се. Добила сам нови посао (послодавац ме је запослио, не упркос процесу вантелесне, у инат њој!), плућне алвеоле су ми се прошириле и имала сам утисак да смо, тако “бездетни”, на куполи света. Друкчије је живот дисао, рече Балашевић. Победили смо.
Али, нисам дочекала свој први радни дан. Затекла ме је велика вредност хормона трудноће, резултат из мејла прекинуо ме док сам уређивала орман. “Дођавола” – помислила сам – “како ћу сад да довршим све што сам започела?”.
Сад сам “озбиљно” трудна.
Ана Марковић
Чланица Доста је било
Коментариши