Аеродромска седница

Пре неколико дана одржана је такозвана “аеродромска” седница Скупштине града Ниша која је наравно заказана по хитном поступку, иако ту ништа није било хитно. Та седница је толико одлагана (скоро три месеца) да је Нишу претило увођење принудне управе што би било неозбиљно јер скупштинска владајућа већина броји скоро 50 одборника од укупно 61. Том одлагању су предходили протести грађана који су почели оног тренутка када се сазнало за намеру градских власти да аеродром у Нишу поклоне без накнаде Републици Србији.

Први пут у историји нашег града појавио се сајт са именима и презименима одборника поред којих је, након седнице, унето ко је како гласао у вези ове тачке дневног реда. У граду се опозиција удружила упркос свим својим разликама. Ова седница је дигла поприличну прашину у јавности.

Прилазим скупштинској згради, а испред су почели да се скупљају грађани јер су протести заказани за 9 часова, а седница је заказана за 8. Поздрављам се са људима који су у организацији протеста. Тензија међу окупљенима на високом нивоу.
Улазим у скупштинску салу. Расправа о аеродрому је већ почела, али некако тихо. Незванично, добар део одборника из владајуће већине, окупљене око СНС, је против оваквог небулозног предлога. Волели би да су могли некако да не учествују у доношењу ове одлуке али партијска директива је јача од њихове воље. Они нису представници грађана у локалном парламенту. Они су партијски послушници. Мора да се гласа за поклањање аеродрома.

Дискусија тече поприлично мирно, без увредљиве реторике. Опозиција аргументовано побија сваку тврдњу власти да је због нечега добро да се аеродром уступи Републици Србији. Поједина излагања представника власти су поприлично комична (што је више путника на нишком аеродрому, то лошије по аеродром) али то је потпуно разумљиво јер не постоји ни један аргумент да се овакав накарадан предлог подржи.

Грађани се све више окупљају испред зграде. Људи из власти гледају кроз прозор и процењују ситуацију и број окупљених грађана. Један од одборника коалиције на власти износи констуктивне предлоге и више модалитета како би могло да се управља нишким аеродромом, предлаже да се одлука одложи да би се нашло најбоље решење. Тај одборник није гласао за његово поклањање, био је уздржан. Дакле, само један одборник владајуће већине се отргао притиску.

Реторика владајуће већине постаје све оштрија од оног момента кад су увидели да се протест полако растура и да више немају притисак окупљених Нишлија испред зграде. После неколико сати дискусије дошло је време за одлуку. Опозиција наравно против, а одборници владајуће коалиције сви, сем једног, гласају – за. Аеродром више није у својини грађана Ниша, без обзира што су га они градили и у њега улагали више од 30 година. Уступљен је без накнаде Републици Србији, без јавне расправе, упркос протестима грађана и без консултације струке која каже да за тим уопште нема потребе. Одборници траже гласање прозивком јер сумњају у регуларност гласања али се пословник грубо крши и не дозвољава се гласање прозивком.

Одборници опозиције напуштају седницу а председник Скупштине даје редовну паузу. Опозиција својим аргументима није успела да одбрани аеродром, грађанска иницијатива ” Не дамо аеродром” није успела својим активизмом да одбрани аеродром. Овог пута победила је централизација и партократија.

Да се не би доносиле овакве одлуке којима се поклања имовина локалне самоуправе у вредности од 50 мил. евра, колико је процењена вредност аеродрома, морамо победити на изборима јер нема ко други да прекине централизацију и уништи партократију. Сем нас, нема ко да уведе транспарентност рада државних органа.
Грађани Ниша не треба да претпостављају да је главни узрок поклањана аеродрома и даље тајни уговор о концесији за аеродром у Београду којим је ограничен рад и развој аеродрома у Нишу. Грађани Ниша и Србије морају да знају, они имају право да знају.

Марко Стојановић, председник ГО ДЈБ Ниш