Годину дана рада владе Ане Брнабић: политика распродаје Србије

Годину дана рада Владе премијерка Ана Брнабић је обележила у Суботици, заједно са ресорним министрима, председником Покрајинске Владе Игором Мировићем и градоначелником Суботице Богданом Лабаном.

Ана Брнабић има мало чиме да се похвали. И то што на око делује као добар потез, поништено је другом лошом мером и даљим сиромашењем и понижавањем грађана, правосуђа и уништавањем институција.

Ово је Влада наставка Вучићеве политике отимања од грађана, дељења шаком и капом субвенција страним компанијама и државним предузећима у којима седе неспособни страначки кадрови који извлаче новац у страначку касу. Најважније, она је саучесник  Александра Вучића у поклањању КиМ и свега онога што Србија тамо има: грађане, имовину, уговоре, културно историјске споменике.

Претходних годину дана имали смо:

Серију убистава на улицама која су последица мафијашких обрачуна, што значи да је Влада неспособна или не жели да искорени криминал. Или је и она део тога, кроз повезаност са криминогеним компонентама. Сетимо се убиства Оливера Ивановића.

Скоро 500 деце нестало је од почетка 2018. године.

Пораст насиља у породици. Просечно једну жену недељно у Србији убије партнер или мушки члан породице, показала је анализа медијских чланака, а само у прва четири месеца у 2018. години убијено је најмање 18 жена.

Усвојен је катастрофалан буџет за 2018. којим се поново поклањају баснословне субвенције страним инвеститорима и домаћим губиташима. Само Ер Србија забележила је и прошле 2017. године губитак од најмање пет милиона евра, иако је Влада Србије поново частила ову компанију са 21 милион евра субвенција.

Власт штеди на грађанима и привреди, повећава све порезе, а са друге стране оставља се јавашлук у целом јавном сектору. Неспособни партијски кадрови који воде јавна предузећа коштају нас милијарде динара сваке године и то је разлог због чега имамо лоше стање у привреди, на путевима, у здравству и зашто грађани лоше живе.

Ми немамо ништа против страних инвестотора, али не преко џепова доктора, просветара, војске, полиције и пензионера, већ да се смањи бирократија, немети и разбацивање новца на прескупе фонтане, јарболе и новогодишње украсе.

Домаћи предузетници и мале фирме се затварају или раде на црно зато што трпе огромне намете на рад.

Премијерка се хвали технолошким иновацијама и дигитализацијом, док с друге стране сопствену земљу претвара у земљу јефтине радне снаге која пристаје да мота каблове за минималац да би преживела. У наведеним фабрикама плате и услови рада неретко су испод сваког људског достојанства. Који родитељ жели да му дете мота каблове на ногама цео дан за 200 евра месечно? И још да буде срећно што уопште ради.  

Уместо обећаних иновација и подстицаја за ИТ индистрију која има већи извоз него малинари, отварају се фабрике за ниско квалификоване послове где људи раде за бедну плату у тешким радним условима. Типичан пример су фабрике Леони које имају своје погоне у Прокупљу, Дољевцу и два Нишу. Нишлије су некад правили телевизоре и рендген апарате, данас мотају каблове.

Људи неће да раде за 20.000 динара. Људи одлазе. У последњих 7 година овакве економске политике, преко 300.000 људи је напустило Србију. Нарочито одлазе лекари и обучено медицинско особље. Више нема ко да нас лечи. И број становника, не раачунајући КиМ, је пао испод седам милиона. То су прави показатељи рада Владе Ане Брнабић.

Влада Ане Брнабић нема никакву визију за развој Србије. Влади Ане Брнабић на првом месту су интереси крупног капитала и партијски интереси СНСа.

Као шлаг на торту погубне економске политике ове Владе, Синиша Мали, доктор корупције, постављен је на место министра финансија и поред небројених корупционашких афера, а Јоргованка Табаковић поново изабрана за гувернерку Народне банке Србије и поред оствареног губитка у прошлој години од 83 милијарде динара.

Србији је потребна потпуно другачија економска политика, која би била усмерена на домаћа мала и средња предузећа, а не на велике иностране корпорације. Најбоља и најправеднија субвенција јесте смањење сумануто високих пореза на рад. Само тако се може подстићи привредни раст који би оснажио тржишну економију како бисмо имали довољно новца за одговорну социјалну политику, школство и здравство.