Zagrlili smo njihov mrak, upalimo svetla u Majdanpeku

Tekst Aleksandre Sporić, Majdanpečanke i moderatorke DJB tribine u Majdanpeku.

Danas vam se obraćam kao građanka Majdanpeka, prava Majdanpečanka. Rođena sam u gradskoj bolnici, išla sam u vrtić “Marija Munćan”, staroškolka sam, a u Majdanpeku sam završila i gimnaziju.

Najlepše su šetnje ka pećini, leti plivanje na jezeru i bazenu… i ovako bih do sutra mogla da nabrajam sve lepote našeg grada, gde je zaista najlepše odrastati, ali vi sve to znate. Svaki put kada dođem u Majdanpek, on je isto lep. Ono što nije isto, i ta odsutnost se i te kako oseća, smo mi. Moji drugari i ja, vaša deca, koji smo trbuhom za kruhom otišli i napustili svoj grad.

Neko mi je predložio da napravimo izložbu “Naša deca koja su otišla” i ja mislim da bi te slike ispunile… ma ni prostor ovog parka ne bi bio dovoljan.

U Majdanpeku nema sadržaja za mlade, nema prilike za posao sem ako ne postaneš “pionir” i položiš funkcionersku zakletvu, pristaneš na ucene i to da budeš ponižen.

Ja nisam neko ko lako odustaje. Završila sam Filološki fakultet u roku, na odseku za Orijentalne studije, smer japanski jezik. Kada su mi svi govorili da u Majdanpeku, Srbiji, nema prilike za posao i da treba otići, između ostalog i zato što sam završila taj fakultet, ja sam odlučila da to ne uradim. Znam da je partokratija pojela Srbiju, ali sam ja verovala da ću svojim uspehom i samo svojim trudom ispeti sebi da obezbedim dobru budućnost. Dve godine nakon fakulteta sam volontirala i stažirala na raznim pozicijama, i to su sve bile jako dobre pozicije, radila sam jedno vreme i na Univerzitetu u Beogradu, ali ja sam dve cele godine radila bez plate. Sve to za neko više dobro. Zato što će mi takav  si-vi doneti dobro zaposlenje.

Naučila sam na teži način da to u Srbiji ne funkcioniše.

Pa mi i vi recite, da li je to normalno? Da li je normalno da se jedan grad isprazni za period od nekoliko godina?
Da li je normalno da vi kao roditelji prihvatite činjenicu da ćete svoju decu i unuke viđati samo par puta godišnje?

Ja već sada svoju budućnost vidim, ne samo van Majdanpeka, već van Srbije. Ali se protiv ovog moram izjasniti.

Želim glasno da kažem DOSTA JE BILO! Ne treba mi mladi da bežimo da bismo imali normalan život, neka odu oni! Možemo to uraditi, ljudi, nisu svi isti! Učinite nešto za nas, vašu decu.

Sećate li se onog znaka “ko zadnji izađe neka ugasi svetlo”? Zagrlili smo njihov mrak i ugasili smo svetla u Majdanpeku. UPALIMO SVETLA! Hajde da vratimo Majdanpek na mapu, on ne zaslužuje titulu zaboravljenog grada.

Aleksandra Sporić

Dosta je bilo – Majdanpek