Кад је почетком године, а по својој устаљеној пракси да то чини у зениту изборне кампање у Србији, немачка канцеларка Ангела Меркел у Берлину примила председника Србије, иако немачки Уставни суд забрањује да премијер са тог места трчи трку за председника државе, основна порука је била да је Србија близак немачки партнер и да ће то и остати.
Наравно, није изостала ни “импресионираност” немачких партнера успешним реформама које се брзнином светлости одвијају у Србији и због којих, ето, наши грађани живе у држави благостања, али на то смо се већ навикли. Пракса немачке канцеларке, као уосталом и руског председника да својом подршком Вучићу директно учествују у његовим изборним кампањама је већ општепозната чињеница. Али основна порука је остала јасна – блискост Немачке и Србије је на првом месту.
Колика је та блискост и шта она у ствари значи, види се и по српским институцијама. Немачко мешање у инсититуционални оквир током последњих година је одвећ значајно. Почев од законодавних решења, која представљају пуко преписивање немачких, преко отворене заштите немачких интереса од стране институција, па све до баналних последица попут именовања улица по немачким инвесититорима.
С обзиром да је трговинска размена између Србије и Немачке око 4 милијарде евра годишње, при чему је Немачки извоз око 2,3, Немачка је српски највећи трговински партнер, па сасвим логично, заслужује да њени инвеститори носе имена улица, уместо неких ратоборних Срба који су током прошлог века сматрали немачке посетиоце непријатељима па чак и против њих ратовали.
Једно питање посебно захтева немачку подршку, а то је решавање косовског проблема. Пошто две државе (цитат са сајта немачког министрарства правде) имају отворена питања, председнику Вучићу је потребна подршка немачких пријатеља да овај проблем реши, а канцеларка пријатељски нуди подршку за решење. У овом оквиру је потребно посматрати све акције нашег председника у периоду који је након тог разговора уследио.
Без намере да доведем у сумњу наше вековно пријатељство са Немачком, као и њихову безрезервну помоћ да се отворена питања „две државе„ коначно реше, усуђујем се да питам следеће:
Ако већ све правне појмове тумачимо на немачки начин и у складу са интересима немачких пријатеља, да ли то значи да и решење за Косово мора бити у складу са немачким правом, пошто ако буде, оно неће бити у складу са српским правом. Има ли икаве шансе да се решење пронађе у комбинацији европске традиције код тумачење појма државе, са мешавином неких других традиција и такво решење буде одрживо? Можемо ли бар ми то решење прилагодити српском праву, сами, без помоћи добронамерних немачких пријатеља, а да при том не променимо Устав?
Мислим да је одговор на ово питање очигледан. Решење косовског питања по немачком моделу и уз немачку помоћ свакако искључује било какве компликоване конструкције, већ рашчишћава односе између Србије и Косова и доноси сигурност немачким инвеститицијама на нашој територији. Косово ће свакако остати јединствено, али више неће бити Србија, чак ни у правној теорији. Бриселски споразуми ће еволуирати у правно-обавезујући споразум две државе, чланице УН.
Са друге стране, решење тог истог питања, које је очигледно постало прихватљиво новој америчког политици на Балкану, може бити у новом, креативном моделу, који подразумева отклон не само од немачке већ и од европске правне традиције, али које не угрожава државност и летитимне интересе Србије. Такво решење је могуће понудити и о њему разговарати, али не под патронатом немачких пријатеља.
Разумем да је председнику Вучићу тешко. Он је познат као човек који се пријатеља лако не одриче, шта год да они ураде. Али у овом случају се не бира између пријатељства и рушења у Савамали, коментарисања новинарки или пуцања потпорног зида. Бира се између пријатељства и имовине, културне баштине и државности Србије. Ту не смемо оставити председнику да сам и без наше помоћи тестира своју оданост пријатељима. Јер се може десити да у процени погреши.
Војин Биљић
адвокат
Члан програмског савета ДЈБ
Повезани текстови:
Moram da vam uputim jednu kritiku i naravno jedan savet.
U jednoj stvari jako grešite kada je u pitanju odnos sa biračima.Iako birače verujem da zanima sve što pričate, u stanju ste da ih danima “davite” jednom te istom pričom.Evo, tri teksta jedan za drugim na isti kalup, odnosi Srbije sa Nemačkom i EU, plus jedno 5-6 Sašinih tvitova dnevno na istu temu.Da nije malo mnogo, šta mislite?
Ovo malo ko može da svari, verujte.Ljudi nemaju baš stomak za politiku, naročito za ovakav način insistiranja na jednoj temi koliko god je vi doživljavali kao značajnu.Morate naučiti da malo promešate više tema i više termina a ne da se ograničite na jednu temu i jedan termin koji para uši do besvesti.U početku je svaka peta reč bila partokratija.Ljudima je to počelo da dosađuje i žalili su se na to.U BG kampanji Šapić, Šapić, Šapić… svaka peta reč Šapić.Videli ste kako su birači u BG to svarili.Jednostavno su ispljunuli i ostavili vas ispod cenzusa.Istu grešku i sada pravite.Svaka peta reč Nemačka.
Većina vaših stavova je potpuno ispravna ali tako kako ih vi prezentujete birači će doživeti da im se ništa od toga ne dopada, samo ćete im ogaditi politiku.Na primer ja mnogo volim da jedem i meso i krompir i spanać.Ali ako nedelju dana jedem samo meso, pa nedelju dana samo krompir, pa nedelju dana samo spanać – pa zamrzeću sva tri jela.Nego normalno jedan dan jedno drugi dan drugo.Pokušajte i vi tako.Ajde sad malo o Šapiću, da ne bude da je ono bilo samo zbog kampanje, ajde da čujemo šta ima novo na NBG-u, šta je sa krivičnim prijavama protiv Šapića tokom kampanje, šta radi njegova odbornička grupa u gradskoj skupštini, da li ima bilo kakvih ozbiljnih opozicionih inicijativa njegove odborničke grupe protiv vlasti, pa ako nema iskoristite to sada i recite – Evo dokaza da smo bili u pravu.Pa onda malo o PKB-u.Mislim da niste dovoljno pažnje posvetili toj temi.Pa pošto ovaj narod ne pamti duže od tri dana, podsetiti ih s vremena na vreme i na Vršačke vinograde i na ugovor JAT-a i Etihada.Malo o univerzalnoj socijalnoj pomoći.Pa onda malo o reformi penzionog sistema.Pa onda opet malo o Šapiću.Pa malo o Oliveru Ivanoviću.Pa malo o Đilasu, pa o Vučiću.Pa malo Kosovo, pa malo EU.I tako u krug dragi prijatelji, dok ne bude nekog efekta.A mnogo su veće šanse da ga bude na taj način nego na ovaj.
Da li je istorija uciteljica zivota? Ako je tako, da pogledamo nekoliko cinjenica. Srbija je pre I svetskog rata imala drzavu. U I svetskom ratu Srbija je izgubila 1 milion stanovnistva, dozivela ogromno razaranje. Nakon I svetskog rata, Austro-ugarske provincije Hrvatska i Slovenija su kao konstitutivni narodi postali deo Kraljevine SHS. Da nisu, bile bi rasparcane izmedju Austrije, Madjarske i Italije. Kako bi onda Hrvatska i Slovenija ostvarile svoje vekovne teznje za nezavisnoscu u tako snaznim zemljama? Da li su nas Slovenci i Hrvati iskoristili ostaje na vama da to zakljucite. Izmedju dva rata Hrvati i Slovenci su sve radili da ne budu deo zajednice Jugoslovena. Dosao je II svetski rat, izginulo opet skoro dva miliona nasih ljudi. Opet zajednicka drzava i 45 godina kasnije, Hrvati i Slovenci rasparcase to sto je bilo od te Jugoslavije. Opet izginulo mnogo naseg naroda a jos smo bili pritisnuti i sankcijama i opstoj demonizaciji. Kao i u I i u II svetskom ratu, ratovima 90ih i danas u globalnim previranjima – izgleda da su nasi politicari ti koji prave katastrofalne odluke; odluke u kojima izgine puno naseg naroda, ekonomski nas opustose i na sve to jos mi uvek izvucemo deblji kraj. Zasto nasi politicari nas uvek upetljaju da mi ratujemo, da se inatimo i da budemo meta za resavanje tudjih problema?
“Zasto nasi politicari nas uvek upetljaju da mi ratujemo, da se inatimo i da budemo meta za resavanje tudjih problema?”
Pravo pitanje, da se postavlja, dok god ne dobijemo odgovor.
Da li je to zbog para?