Kad je početkom godine, a po svojoj ustaljenoj praksi da to čini u zenitu izborne kampanje u Srbiji, nemačka kancelarka Angela Merkel u Berlinu primila predsednika Srbije, iako nemački Ustavni sud zabranjuje da premijer sa tog mesta trči trku za predsednika države, osnovna poruka je bila da je Srbija blizak nemački partner i da će to i ostati.
Naravno, nije izostala ni “impresioniranost” nemačkih partnera uspešnim reformama koje se brzninom svetlosti odvijaju u Srbiji i zbog kojih, eto, naši građani žive u državi blagostanja, ali na to smo se već navikli. Praksa nemačke kancelarke, kao uostalom i ruskog predsednika da svojom podrškom Vučiću direktno učestvuju u njegovim izbornim kampanjama je već opštepoznata činjenica. Ali osnovna poruka je ostala jasna – bliskost Nemačke i Srbije je na prvom mestu.
Kolika je ta bliskost i šta ona u stvari znači, vidi se i po srpskim institucijama. Nemačko mešanje u insititucionalni okvir tokom poslednjih godina je odveć značajno. Počev od zakonodavnih rešenja, koja predstavljaju puko prepisivanje nemačkih, preko otvorene zaštite nemačkih interesa od strane institucija, pa sve do banalnih posledica poput imenovanja ulica po nemačkim invesititorima.
S obzirom da je trgovinska razmena između Srbije i Nemačke oko 4 milijarde evra godišnje, pri čemu je Nemački izvoz oko 2,3, Nemačka je srpski najveći trgovinski partner, pa sasvim logično, zaslužuje da njeni investitori nose imena ulica, umesto nekih ratobornih Srba koji su tokom prošlog veka smatrali nemačke posetioce neprijateljima pa čak i protiv njih ratovali.
Jedno pitanje posebno zahteva nemačku podršku, a to je rešavanje kosovskog problema. Pošto dve države (citat sa sajta nemačkog ministrarstva pravde) imaju otvorena pitanja, predsedniku Vučiću je potrebna podrška nemačkih prijatelja da ovaj problem reši, a kancelarka prijateljski nudi podršku za rešenje. U ovom okviru je potrebno posmatrati sve akcije našeg predsednika u periodu koji je nakon tog razgovora usledio.
Bez namere da dovedem u sumnju naše vekovno prijateljstvo sa Nemačkom, kao i njihovu bezrezervnu pomoć da se otvorena pitanja „dve države„ konačno reše, usuđujem se da pitam sledeće:
Ako već sve pravne pojmove tumačimo na nemački način i u skladu sa interesima nemačkih prijatelja, da li to znači da i rešenje za Kosovo mora biti u skladu sa nemačkim pravom, pošto ako bude, ono neće biti u skladu sa srpskim pravom. Ima li ikave šanse da se rešenje pronađe u kombinaciji evropske tradicije kod tumačenje pojma države, sa mešavinom nekih drugih tradicija i takvo rešenje bude održivo? Možemo li bar mi to rešenje prilagoditi srpskom pravu, sami, bez pomoći dobronamernih nemačkih prijatelja, a da pri tom ne promenimo Ustav?
Mislim da je odgovor na ovo pitanje očigledan. Rešenje kosovskog pitanja po nemačkom modelu i uz nemačku pomoć svakako isključuje bilo kakve komplikovane konstrukcije, već raščišćava odnose između Srbije i Kosova i donosi sigurnost nemačkim investiticijama na našoj teritoriji. Kosovo će svakako ostati jedinstveno, ali više neće biti Srbija, čak ni u pravnoj teoriji. Briselski sporazumi će evoluirati u pravno-obavezujući sporazum dve države, članice UN.
Sa druge strane, rešenje tog istog pitanja, koje je očigledno postalo prihvatljivo novoj američkog politici na Balkanu, može biti u novom, kreativnom modelu, koji podrazumeva otklon ne samo od nemačke već i od evropske pravne tradicije, ali koje ne ugrožava državnost i letitimne interese Srbije. Takvo rešenje je moguće ponuditi i o njemu razgovarati, ali ne pod patronatom nemačkih prijatelja.
Razumem da je predsedniku Vučiću teško. On je poznat kao čovek koji se prijatelja lako ne odriče, šta god da oni urade. Ali u ovom slučaju se ne bira između prijateljstva i rušenja u Savamali, komentarisanja novinarki ili pucanja potpornog zida. Bira se između prijateljstva i imovine, kulturne baštine i državnosti Srbije. Tu ne smemo ostaviti predsedniku da sam i bez naše pomoći testira svoju odanost prijateljima. Jer se može desiti da u proceni pogreši.
Vojin Biljić
advokat
Član programskog saveta DJB
Povezani tekstovi:
Moram da vam uputim jednu kritiku i naravno jedan savet.
U jednoj stvari jako grešite kada je u pitanju odnos sa biračima.Iako birače verujem da zanima sve što pričate, u stanju ste da ih danima “davite” jednom te istom pričom.Evo, tri teksta jedan za drugim na isti kalup, odnosi Srbije sa Nemačkom i EU, plus jedno 5-6 Sašinih tvitova dnevno na istu temu.Da nije malo mnogo, šta mislite?
Ovo malo ko može da svari, verujte.Ljudi nemaju baš stomak za politiku, naročito za ovakav način insistiranja na jednoj temi koliko god je vi doživljavali kao značajnu.Morate naučiti da malo promešate više tema i više termina a ne da se ograničite na jednu temu i jedan termin koji para uši do besvesti.U početku je svaka peta reč bila partokratija.Ljudima je to počelo da dosađuje i žalili su se na to.U BG kampanji Šapić, Šapić, Šapić… svaka peta reč Šapić.Videli ste kako su birači u BG to svarili.Jednostavno su ispljunuli i ostavili vas ispod cenzusa.Istu grešku i sada pravite.Svaka peta reč Nemačka.
Većina vaših stavova je potpuno ispravna ali tako kako ih vi prezentujete birači će doživeti da im se ništa od toga ne dopada, samo ćete im ogaditi politiku.Na primer ja mnogo volim da jedem i meso i krompir i spanać.Ali ako nedelju dana jedem samo meso, pa nedelju dana samo krompir, pa nedelju dana samo spanać – pa zamrzeću sva tri jela.Nego normalno jedan dan jedno drugi dan drugo.Pokušajte i vi tako.Ajde sad malo o Šapiću, da ne bude da je ono bilo samo zbog kampanje, ajde da čujemo šta ima novo na NBG-u, šta je sa krivičnim prijavama protiv Šapića tokom kampanje, šta radi njegova odbornička grupa u gradskoj skupštini, da li ima bilo kakvih ozbiljnih opozicionih inicijativa njegove odborničke grupe protiv vlasti, pa ako nema iskoristite to sada i recite – Evo dokaza da smo bili u pravu.Pa onda malo o PKB-u.Mislim da niste dovoljno pažnje posvetili toj temi.Pa pošto ovaj narod ne pamti duže od tri dana, podsetiti ih s vremena na vreme i na Vršačke vinograde i na ugovor JAT-a i Etihada.Malo o univerzalnoj socijalnoj pomoći.Pa onda malo o reformi penzionog sistema.Pa onda opet malo o Šapiću.Pa malo o Oliveru Ivanoviću.Pa malo o Đilasu, pa o Vučiću.Pa malo Kosovo, pa malo EU.I tako u krug dragi prijatelji, dok ne bude nekog efekta.A mnogo su veće šanse da ga bude na taj način nego na ovaj.
Da li je istorija uciteljica zivota? Ako je tako, da pogledamo nekoliko cinjenica. Srbija je pre I svetskog rata imala drzavu. U I svetskom ratu Srbija je izgubila 1 milion stanovnistva, dozivela ogromno razaranje. Nakon I svetskog rata, Austro-ugarske provincije Hrvatska i Slovenija su kao konstitutivni narodi postali deo Kraljevine SHS. Da nisu, bile bi rasparcane izmedju Austrije, Madjarske i Italije. Kako bi onda Hrvatska i Slovenija ostvarile svoje vekovne teznje za nezavisnoscu u tako snaznim zemljama? Da li su nas Slovenci i Hrvati iskoristili ostaje na vama da to zakljucite. Izmedju dva rata Hrvati i Slovenci su sve radili da ne budu deo zajednice Jugoslovena. Dosao je II svetski rat, izginulo opet skoro dva miliona nasih ljudi. Opet zajednicka drzava i 45 godina kasnije, Hrvati i Slovenci rasparcase to sto je bilo od te Jugoslavije. Opet izginulo mnogo naseg naroda a jos smo bili pritisnuti i sankcijama i opstoj demonizaciji. Kao i u I i u II svetskom ratu, ratovima 90ih i danas u globalnim previranjima – izgleda da su nasi politicari ti koji prave katastrofalne odluke; odluke u kojima izgine puno naseg naroda, ekonomski nas opustose i na sve to jos mi uvek izvucemo deblji kraj. Zasto nasi politicari nas uvek upetljaju da mi ratujemo, da se inatimo i da budemo meta za resavanje tudjih problema?
“Zasto nasi politicari nas uvek upetljaju da mi ratujemo, da se inatimo i da budemo meta za resavanje tudjih problema?”
Pravo pitanje, da se postavlja, dok god ne dobijemo odgovor.
Da li je to zbog para?