Саша Радуловић за Београдски глас: Шанса да се извучемо из немачких канџи

Интервју са Сашом Радуловићем, народним послаником и председником Програмског савета ДЈБ.

Разговарао: Милан Бечејић

Иде ли Србија „у добром правцу“, како повремено и доследно поручују из Брисела?

Мислим да је грађанима очигледно да Србија не иде у добром правцу, али управо због тих и таквих порука које стижу из Брисела мисле да се ништа не може променити. Годишње готово 100.000 углавном младих људи напусти Србију у потрази за достојанством, и то је најбоља оцена стања у држави. У Србији влада готово потпун медијски мрак, урушено је правосуђе, имамо партијску полицију, партијско тужилаштво, изборну крађу, манипулације са бирачким списковима, застрашивање грађана, рекетирање привреде од стране партије на власти, распад здравственог система, растакање културе и образовања. Србија се полако али сигурно претвара у земљу јефтине радне снаге. У данашњој Србији има места само за послушне партијске кадрове власти са купљеним дипломама, за разне Бабиће и Михајловићке који граде коридоре без икаквих квалификација за то, па им се руше потпорни зидови, Вулине који се облаче као црнокошуљаши и воде војску без икаквих квалификација за то, Стефановиће, Табаковићке и Мале са плагираним и бесмисленим докторатима на највишим државним функцијама.

Поставља се питање: како је могуће да на све ово бриселске бирократе поручују да Србија иде у добром правцу? ДЈБ је ушао у парламент пре две године и као посланици смо ушли у све међународне институције, разговарамо са страним званичницима и ЕУ бирократама. Пре уласка у парламент мислили смо да ЕУ бирократе желе да нам помогну да уведемо европске вредности и да не разумеју да СНС власт ради управо супротно. Онда смо схватили да смо заправо веома наивни, да они јако добро разумеју шта се дешава и да у ствари директно помажу да Србија изгледа баш овако каква је данас. Без њихове директне подршке, директне подршке аутократи и оваквој Србији, председник СНС-а не би могао да ради ово што иначе чини у Србији. Вучићи на Балкану јесу последица ЕУ политике на Балкану.

Колонијална политика Немачке на Балкану

Александар Вучић је у скутима Меркелове нашао сигурно уточиште. Ви у вашим текстовима сматрате да је то погрешно. Зашто?

Балканом у последњих десет година управља Немачка. САД су се, практично, готово у потпуности повукле са Балкана доласком Обаме на власт и препустиле га Немачкој. Све оно што се данас дешава на Балкану јесте директна последица немачке политике. Немачка контролише и позицију и главну опозицију која чека да их она одабере да замене Вучића. Она никада није била савезник Србије, нити ће то икада бити. Немачка никада није штитила интересе Србије или барем била неутрална. Кроз историју смо увек били на супротним странама. Немачка се директно инвестирала у разбијање Југославије и након ратова 90-их практично колонизовала цео Балкан. Србија се тада, због катастрофалне политике Слободана Милошевића, затекла на погрешној страни пада Берлинског зида и платила огромну цену. Историја распада Југославије ће се тек писати. Још увек није прошло довољно времена и потребна је очигледно нова геополитичка расподела карата да би се стекли услови да свет, пре свега Запад, јасније погледа шта се дешавало на Балкану пре скоро 30 година.

Немачка на Балкану има друге савезнике, своје сателите. Наравно, и њих третира као државе другог и трећег реда, међутим, они су очигледно због историјског савезништва задовољни тим статусом. Важно је напоменути да не говорим о обичним људима, Немцима, грађанима Немачке. Ја говорим немачки језик, каријеру сам започео као инжењер електротехнике баш у „Сименсу“, у Немачкој, имам у Немачкој и много пријатеља. Не размишљају грађани колонијално. Говоримо о државној политици. Немачка државна политика је у својој сржи колонијална политика велике силе која жели светску доминацију и у томе није различита од било које друге светске колонијалне силе. Осим што је два пута изгубила у покушају доминације, што се користила најбруталнијим средствима и што је оба пута цело човечанство платило огромну цену.

Тихи сукоб САД са Немачком делом ће се преломити и преко наших леђа. Како да се Србија постави да пословично не извучемо дебљи крај?

Тај сукоб није више тих. То је већ отворени сукоб у чијем је средишту питање светске валуте. Пре нешто више од месец дана чули смо од америчког председника речи које није изговорио ниједан амерички председник од Другог светског рата до данас: ЕУ је непријатељ САД. Евро је почео да угрожава светску доминацију долара. САД то не могу да дозволе. Да кратко објасним због чега. САД су земља чији је спољни дуг око 16 трилиона долара и која се финансира тако што издаје државне обвезнице различите рочности (до три месеца до 30 година) које купују највећи светски инвеститори, државе, банке, инвестициони фондови, сви који имају потребу да чувају велике количине новца и заштите га од инфлације. Када нека од обвезница доспе на наплату након истека рочности, америчке Федералне резерве (које су приватна институција којој је држава САД поверила штампање и управљање доларом) издају нову обвезницу коју купе неки инвеститори, државе или фондови, и тим новцем плате доспеле обвезнице. Овако се иначе финансирају све земље света, не само САД. Оно што САД чини јединственим јесте чињеница да због своје величине оне пласирају огромну количину обвезница и тиме могу да задовоље потребе и највећих инвеститора са једне стране, и чињеница да се америчке обвезнице третирају на тржишту као сигурне обвезнице чија је тржишна вредност ризика нула. Односно САД увек плате своје обвезнице и рачуна се да је вероватноћа банкрота нула.

Америчка рампа за Бриселски споразум

Европско тржиште је највеће тржиште на свету чији је БДП већи и од БДП-а Америке. Такво тржиште са заједничком валутом евром има потенцијал да издаје и веће количине обвезница и представља директну конкуренцију долару. Замислите сада да Кина, уместо да свој спољнотрговински суфицит са САД, који се мери стотинама милијарди долара, пласира у еврообвезнице. Замислите да САД више не могу да нађу довољно купаца за своје нове обвезнице, па морају да повећавају каматне стопе.

Заједничко велико европско тржиште јесте у интересу САД, али евро је директна претња америчкој доминацију у свету. Цео сукоб и јесте око евра и мислим да ће се окончати поразом евра. Немачка покушава да кроз појачану централизацију ојача евро и тај њихов пројекат представља лудачку кошуљу за већину земаља у Европи. Немачка практично потпуно економски доминира Европом и многе земље то полако почињу да увиђају. Сем кризе у Грчкој, Шпанији и Португалу, Италија је на ивици изласка из еврозоне. Излазак земље као што је Италија значио би и крај евра.

Својевремено је Ирак доживео америчку инвазију кад је уместо петродолара увео петроевро. Сад то исто чини Иран уз подршку Немачке. Има ли у томе нека лекција и за Србију?

Две су земље пре Ирана у прошлом веку покушале да пређу са долара на евро. Једна је Либија, друга Ирак. Знамо како се то завршило. Мислим да ће и у овом случају исход бити исти. Велике светске силе своје сукобе воде по периферијама. Периферије увек мисле да су оне центар сукоба, у ствари представљају само чипове у игри великих. Тако је и са Ираном, и са Турском, и са Шпанијом, и са Грчком, и са Украјином, и са Балканом.

Зашто су САД сервирале причу о подели КиМ ако то пролонгира и компликује косовско решење?

Идејом о подели КиМ, САД су практично минирале бриселске разговоре и спречиле Немачку да постизањем правно обавезујућег споразума између Србије и Косова цементира своју доминантну позицију на Балкану. Показале су и немачку слабост. Немачка и њихов главни човек у Србији, Вучић, покушавају некако да ствари врате назад. Вучић је прво покушао да тај план прикаже као свој, да би онда рекао како Немачка то не дозвољава, па од тога нема ништа. Цео план Немачке и јесте да Србија потпише обавезујући споразум с Косовом и прихвати столицу Косова у УН. Грађанима Србије се за то маше шареном лажом о приступању ЕУ. Ако би то успела да заврши, Немачка би тиме цементирала своју позицију на Балкану.

То није у интересу Србије и, на срећу, није у интересу САД. Не зато што су САД сада на страни Србије, већ зато што су им се интереси променили. Косово више није ни тема ни приоритет за САД. Њихова главна тема и мета јесте Немачка. Немачка је од пријатеља у последњих десет година постала главни непријатељ. Србија јесте део Европе. ЕУ није Европа. ЕУ пројекат је отишао у погрешну страну, бојим се неповратно. Британија је то прва схватила. О томе размишљају и многе скандинавске земље које традиционално прате Британију.

Интересантно је посматрати америчку кампању која је у последњих месец дана преплавила медије с порукама пријатељства Србији, подсећајући нас на то да смо били савезници у два светска рата. Ти спотови нам не кажу против кога смо били савезници, али ваљда смо толико паметни да схватимо. Да поновим, САД то не раде зато што смо им напрасно постали пријатељи. Њихови интереси су се променили, па самим тим и савезници. Србија неће нити треба да заборави бомбардовање из 1999. године. Али ваљда имамо довољно памети да разумемо да је ово једина прилика да изађемо из канџи Немачке и овакве Вучићеве Србије и Балкана јефтине радне снаге које Немачка подржава. Ту прилику не бисмо смели пропустити.

Вучићев рапорт Соросевом сину

Шарена лажа о благостању се углавном везује за улазак Србије у ЕУ. Немали број људи у Србији сматра да је на „европском путу“ Србије Немачка најбољи стратешки партнер. Уз пропагандну машинерију власти такво убеђење се перманентно храни, уз додатну плиму немачких инвестиција – од пољопривреде, преко медија, до уџбеника. Како је могуће да садашња власт не чини ни оно што је у њеној моћи да се бар мало приближимо нечему што личи на бољи живот?

Србија више није слободна држава. Србија и цео Балкан су пример колонијализма 21. века. На Балкану, а и у већем делу Европе, на делу је немачки колонијализам. У другим деловима света друге силе воде колонијалну политику. Вучић делује као уцењен и дужан човек који је зарад подршке за останак на власти и дозволе да навлачи новац за своју породицу спреман да жртвује Србију. Интересантно је било саопштење његовог кабинета о томе како је Соросевог сина известио о стању преговора с Приштином. Зашто би издао саопштење о томе? По чијем налогу? Јер да сâм човек објављује нешто што му дубоко штети није логично. Нико у Влади, па ни Дачић, нема појма о томе шта, како и о чему „преговара“ с Приштином. Ниједан министар, ниједан посланик, нико од грађана. Али је зато Соросев син добио извештај.

Грађани не знају да немачки издавачи контролишу више од пола тржишта уџбеника у Србији. До тога се дошло уз директан притисак власти у Берлину и немачке амбасаде у Београду. Министар Вербић, који је покушао да се одупре томе, пуштен је низ воду првом приликом. Грађани такође не знају да послодавци из Немачке и њихови локални агенти и агенције обилазе средње школе у Србији и уз знање директора директно из школских клупа врбују нашу децу за одлазак на рад у Немачку.

Живимо необичан апсурд: негује се бајка о Србији у ЕУ где је за брз и лак прикључак неопходна што образованија популација. Истовремено се очајном политиком подстиче одлазак најобразованијих и шири простор за приучене страначке „стручњаке“ и необразовану, јефтину радну снагу. Како тумачите ту шизофрену ситуацију?

Немачка се веома рано инвестирала у медије у Србији преко којих су успели да наметну наратив „ЕУ нема алтернативу“, на њему дигну и сруше Тадића и замене га Вучићем. Да подсетим: „Блиц“, „Ало“, „Политика“, „Новости“, електронски медији преко Грчке… Балкану је намерена улога извора јефтине радне снаге. То је суштина немачког балканског колонијализма. Немачке компаније које су добиле милионе евра од, како власт воли да каже, „сиромашне Србије“ која тобоже нема пара па мора да отима од пензионера. Те милионе су, заједно са бесплатном инфраструктуром и земљиштем, добиле за отварање фабрика у Србији, које по раднику добијају 10.000 евра, запосленим исплаћују плате од 200‒300 евра месечно. Тако запошљавају данас око 50.000 радника с планом да тај број вишеструко увећају. Трошак те радне снаге у односу на Немачку им даје уштеду и екстрапрофит на ниској цени радне снаге од преко милијарду евра годишње. Те компанија нису дошле у Србију да остану пар година, већ су се дугорочно инвестирале у овакву Србију која им даје овакав профит. Кад би просечна плата у Србији порасла на 1.000 евра, профит немачких компанија би се преполовио. Због тога им и није у интересу да Србија постане уређена земља, већ да остане управо оваква, са аутократом на власти који им омогућава приступ важном јефтином ресурсу: радној снази.

ДЈБ спрема платформу о КиМ

Да би се окончала једна од последњих европских деспотија, намеће се скупа цена – признање Косова. Може ли Србија у овом пазару да прође јефтиније?

То је вероватно једна од највећих заблуда људи у Србији. Заблуда која им се перфидно пласира преко готово свих медија: само да се отарасимо Косова, и онда ће Европа склонити Вучића и свима ће нам бити добро. Признање Косова је само једна од степеница унижавања и слабљења Србије.
Надања да ће га Немци пустити низ воду када „заврши“ Косово су у најмању руку наивна и неозбиљна. Ако успе да прода Косово, Вучић ће, уз директну подршку Немачке и потпун медијски мрак који га штити, остати на власти још јако, јако дуго.
Србија нема ниједан разлог да одустане од својих легитимних интереса на Косову и Метохији. Црвена линија политике Србије мора бити: очување Резолуције 1244 и да нема столице за Косово у УН. Све остало је могуће договорити. ДЈБ припрема платформу за КиМ која ће показати да је могуће Законом о Косову и Метохији, без промене Устава, разрешити противуставну ситуацију и подвести КиМ поново под оквир Устава Србије. У томе нам помаже и Резолуција 1244, која представља акт међународног права који дефинише позицију КиМ у међународном праву. Албанци у огромном броју напуштају Косово. Процене су да на КиМ тренутно живи око 700.000 Албанаца. Смешне изјаве председника СНС-а о томе како ће Албанци стићи до Врања служе само за плашење људи да лакше прогутају жабу која им се сервира.
Од економски слабих земаља други беже. Ка економски јаким земљама други гравитирају. Да би Србија ојачала своју улогу у региону, мора прво економски да ојача. То мора да буде и централна тачка политике Србије према КиМ, као и регионалне политике Србије.

Има ли оваква ЕУ алтернативу са становишта Србије и колико бисмо у настојању нормализације живота овде изгубили додатног времена у прекомпоновању спољне политике?

Једино Србија нема алтернативу. Све остало су интереси. Интереси великих сила се мењају. Интерес САД се променио. Ваља нам препознати шта се дешава и поставити се према томе. ЕУ пројекат је пошао у погрешном правцу када је прерастао у политичку унију са идејом централизације, заједничке валуте и војске. Практично, ЕУ је постала полигон за доминацију Немачке. То је неодрживо и на средњи рок. Европи су потребне интеграције и сарадња, али без заједничке војске, без заједничке валуте и без заједничке спољне политике. ЕФТА је организација која је много ближа ономе што је добро за Србију. ЕУ то није. ЕФТА је била предвођена Великом Британијом пре него што су приступили ЕЕЗ. Данас су у ЕФТА Норвешка, Швајцарска, Исланд и Лихтенштајн. Очекује се да ће излазак Британије из ЕУ ојачати ЕФТА, која је пре свега платформа за економске интеграције, заједничко тржиште и слободан проток капитала, робе и услуга. У интересу Србије је таква Европа, не немачка ЕУ.

Изборни терор у Мајданпеку

Избори у Мајданпеку су још једном показали (уз све уобичајене махинације напредњака) да је ДЈБ странка коју садашње бирачко тело или недовољно познаје или не разуме. Не чини ли вам се да је појава странке коју сте основали преурањена по својим идејама, програму и ставовима?

Избори у Мајданпеку су само показали колико се Србија празни. На изборе су изашле две опозиционе листе, једна је листа „Двери“, коју је не јавно, али директно на терену, и то људи у Мајданпеку знају, подржао цео СЗС, који броји 10 чланица, и „Доста је било“ самостално и освојили смо заједно 16 одсто. Наравно, нисмо задовољни резултатом ДЈБ од 4,2 одсто, али нисмо ни незадовољни. На парламентарним изборима 2016. у Мајданпеку смо освојили 2,51 одсто. СНС је практично по селима добио све гласове тако што су људи у џиповима без таблица патролирали док су мештане спроводили до изборних места, а оне који нису били ту једноставно уписивали као да су гласали. За ту и такву изборну крађу, владавину терором, ЕУ нам каже да „Србија иде у добром правцу“. Док не дође до измене медијске слике, неће доћи ни до промена. До тада нам се ваља борити и показати да не одустајемо.