Saša Radulović za Beogradski glas: Šansa da se izvučemo iz nemačkih kandži

Intervju sa Sašom Radulovićem, narodnim poslanikom i predsednikom Programskog saveta DJB.

Razgovarao: Milan Bečejić

Ide li Srbija „u dobrom pravcu“, kako povremeno i dosledno poručuju iz Brisela?

Mislim da je građanima očigledno da Srbija ne ide u dobrom pravcu, ali upravo zbog tih i takvih poruka koje stižu iz Brisela misle da se ništa ne može promeniti. Godišnje gotovo 100.000 uglavnom mladih ljudi napusti Srbiju u potrazi za dostojanstvom, i to je najbolja ocena stanja u državi. U Srbiji vlada gotovo potpun medijski mrak, urušeno je pravosuđe, imamo partijsku policiju, partijsko tužilaštvo, izbornu krađu, manipulacije sa biračkim spiskovima, zastrašivanje građana, reketiranje privrede od strane partije na vlasti, raspad zdravstvenog sistema, rastakanje kulture i obrazovanja. Srbija se polako ali sigurno pretvara u zemlju jeftine radne snage. U današnjoj Srbiji ima mesta samo za poslušne partijske kadrove vlasti sa kupljenim diplomama, za razne Babiće i Mihajlovićke koji grade koridore bez ikakvih kvalifikacija za to, pa im se ruše potporni zidovi, Vuline koji se oblače kao crnokošuljaši i vode vojsku bez ikakvih kvalifikacija za to, Stefanoviće, Tabakovićke i Male sa plagiranim i besmislenim doktoratima na najvišim državnim funkcijama.

Postavlja se pitanje: kako je moguće da na sve ovo briselske birokrate poručuju da Srbija ide u dobrom pravcu? DJB je ušao u parlament pre dve godine i kao poslanici smo ušli u sve međunarodne institucije, razgovaramo sa stranim zvaničnicima i EU birokratama. Pre ulaska u parlament mislili smo da EU birokrate žele da nam pomognu da uvedemo evropske vrednosti i da ne razumeju da SNS vlast radi upravo suprotno. Onda smo shvatili da smo zapravo veoma naivni, da oni jako dobro razumeju šta se dešava i da u stvari direktno pomažu da Srbija izgleda baš ovako kakva je danas. Bez njihove direktne podrške, direktne podrške autokrati i ovakvoj Srbiji, predsednik SNS-a ne bi mogao da radi ovo što inače čini u Srbiji. Vučići na Balkanu jesu posledica EU politike na Balkanu.

Kolonijalna politika Nemačke na Balkanu

Aleksandar Vučić je u skutima Merkelove našao sigurno utočište. Vi u vašim tekstovima smatrate da je to pogrešno. Zašto?

Balkanom u poslednjih deset godina upravlja Nemačka. SAD su se, praktično, gotovo u potpunosti povukle sa Balkana dolaskom Obame na vlast i prepustile ga Nemačkoj. Sve ono što se danas dešava na Balkanu jeste direktna posledica nemačke politike. Nemačka kontroliše i poziciju i glavnu opoziciju koja čeka da ih ona odabere da zamene Vučića. Ona nikada nije bila saveznik Srbije, niti će to ikada biti. Nemačka nikada nije štitila interese Srbije ili barem bila neutralna. Kroz istoriju smo uvek bili na suprotnim stranama. Nemačka se direktno investirala u razbijanje Jugoslavije i nakon ratova 90-ih praktično kolonizovala ceo Balkan. Srbija se tada, zbog katastrofalne politike Slobodana Miloševića, zatekla na pogrešnoj strani pada Berlinskog zida i platila ogromnu cenu. Istorija raspada Jugoslavije će se tek pisati. Još uvek nije prošlo dovoljno vremena i potrebna je očigledno nova geopolitička raspodela karata da bi se stekli uslovi da svet, pre svega Zapad, jasnije pogleda šta se dešavalo na Balkanu pre skoro 30 godina.

Nemačka na Balkanu ima druge saveznike, svoje satelite. Naravno, i njih tretira kao države drugog i trećeg reda, međutim, oni su očigledno zbog istorijskog savezništva zadovoljni tim statusom. Važno je napomenuti da ne govorim o običnim ljudima, Nemcima, građanima Nemačke. Ja govorim nemački jezik, karijeru sam započeo kao inženjer elektrotehnike baš u „Simensu“, u Nemačkoj, imam u Nemačkoj i mnogo prijatelja. Ne razmišljaju građani kolonijalno. Govorimo o državnoj politici. Nemačka državna politika je u svojoj srži kolonijalna politika velike sile koja želi svetsku dominaciju i u tome nije različita od bilo koje druge svetske kolonijalne sile. Osim što je dva puta izgubila u pokušaju dominacije, što se koristila najbrutalnijim sredstvima i što je oba puta celo čovečanstvo platilo ogromnu cenu.

Tihi sukob SAD sa Nemačkom delom će se prelomiti i preko naših leđa. Kako da se Srbija postavi da poslovično ne izvučemo deblji kraj?

Taj sukob nije više tih. To je već otvoreni sukob u čijem je središtu pitanje svetske valute. Pre nešto više od mesec dana čuli smo od američkog predsednika reči koje nije izgovorio nijedan američki predsednik od Drugog svetskog rata do danas: EU je neprijatelj SAD. Evro je počeo da ugrožava svetsku dominaciju dolara. SAD to ne mogu da dozvole. Da kratko objasnim zbog čega. SAD su zemlja čiji je spoljni dug oko 16 triliona dolara i koja se finansira tako što izdaje državne obveznice različite ročnosti (do tri meseca do 30 godina) koje kupuju najveći svetski investitori, države, banke, investicioni fondovi, svi koji imaju potrebu da čuvaju velike količine novca i zaštite ga od inflacije. Kada neka od obveznica dospe na naplatu nakon isteka ročnosti, američke Federalne rezerve (koje su privatna institucija kojoj je država SAD poverila štampanje i upravljanje dolarom) izdaju novu obveznicu koju kupe neki investitori, države ili fondovi, i tim novcem plate dospele obveznice. Ovako se inače finansiraju sve zemlje sveta, ne samo SAD. Ono što SAD čini jedinstvenim jeste činjenica da zbog svoje veličine one plasiraju ogromnu količinu obveznica i time mogu da zadovolje potrebe i najvećih investitora sa jedne strane, i činjenica da se američke obveznice tretiraju na tržištu kao sigurne obveznice čija je tržišna vrednost rizika nula. Odnosno SAD uvek plate svoje obveznice i računa se da je verovatnoća bankrota nula.

Američka rampa za Briselski sporazum

Evropsko tržište je najveće tržište na svetu čiji je BDP veći i od BDP-a Amerike. Takvo tržište sa zajedničkom valutom evrom ima potencijal da izdaje i veće količine obveznica i predstavlja direktnu konkurenciju dolaru. Zamislite sada da Kina, umesto da svoj spoljnotrgovinski suficit sa SAD, koji se meri stotinama milijardi dolara, plasira u evroobveznice. Zamislite da SAD više ne mogu da nađu dovoljno kupaca za svoje nove obveznice, pa moraju da povećavaju kamatne stope.

Zajedničko veliko evropsko tržište jeste u interesu SAD, ali evro je direktna pretnja američkoj dominaciju u svetu. Ceo sukob i jeste oko evra i mislim da će se okončati porazom evra. Nemačka pokušava da kroz pojačanu centralizaciju ojača evro i taj njihov projekat predstavlja ludačku košulju za većinu zemalja u Evropi. Nemačka praktično potpuno ekonomski dominira Evropom i mnoge zemlje to polako počinju da uviđaju. Sem krize u Grčkoj, Španiji i Portugalu, Italija je na ivici izlaska iz evrozone. Izlazak zemlje kao što je Italija značio bi i kraj evra.

Svojevremeno je Irak doživeo američku invaziju kad je umesto petrodolara uveo petroevro. Sad to isto čini Iran uz podršku Nemačke. Ima li u tome neka lekcija i za Srbiju?

Dve su zemlje pre Irana u prošlom veku pokušale da pređu sa dolara na evro. Jedna je Libija, druga Irak. Znamo kako se to završilo. Mislim da će i u ovom slučaju ishod biti isti. Velike svetske sile svoje sukobe vode po periferijama. Periferije uvek misle da su one centar sukoba, u stvari predstavljaju samo čipove u igri velikih. Tako je i sa Iranom, i sa Turskom, i sa Španijom, i sa Grčkom, i sa Ukrajinom, i sa Balkanom.

Zašto su SAD servirale priču o podeli KiM ako to prolongira i komplikuje kosovsko rešenje?

Idejom o podeli KiM, SAD su praktično minirale briselske razgovore i sprečile Nemačku da postizanjem pravno obavezujućeg sporazuma između Srbije i Kosova cementira svoju dominantnu poziciju na Balkanu. Pokazale su i nemačku slabost. Nemačka i njihov glavni čovek u Srbiji, Vučić, pokušavaju nekako da stvari vrate nazad. Vučić je prvo pokušao da taj plan prikaže kao svoj, da bi onda rekao kako Nemačka to ne dozvoljava, pa od toga nema ništa. Ceo plan Nemačke i jeste da Srbija potpiše obavezujući sporazum s Kosovom i prihvati stolicu Kosova u UN. Građanima Srbije se za to maše šarenom lažom o pristupanju EU. Ako bi to uspela da završi, Nemačka bi time cementirala svoju poziciju na Balkanu.

To nije u interesu Srbije i, na sreću, nije u interesu SAD. Ne zato što su SAD sada na strani Srbije, već zato što su im se interesi promenili. Kosovo više nije ni tema ni prioritet za SAD. Njihova glavna tema i meta jeste Nemačka. Nemačka je od prijatelja u poslednjih deset godina postala glavni neprijatelj. Srbija jeste deo Evrope. EU nije Evropa. EU projekat je otišao u pogrešnu stranu, bojim se nepovratno. Britanija je to prva shvatila. O tome razmišljaju i mnoge skandinavske zemlje koje tradicionalno prate Britaniju.

Interesantno je posmatrati američku kampanju koja je u poslednjih mesec dana preplavila medije s porukama prijateljstva Srbiji, podsećajući nas na to da smo bili saveznici u dva svetska rata. Ti spotovi nam ne kažu protiv koga smo bili saveznici, ali valjda smo toliko pametni da shvatimo. Da ponovim, SAD to ne rade zato što smo im naprasno postali prijatelji. Njihovi interesi su se promenili, pa samim tim i saveznici. Srbija neće niti treba da zaboravi bombardovanje iz 1999. godine. Ali valjda imamo dovoljno pameti da razumemo da je ovo jedina prilika da izađemo iz kandži Nemačke i ovakve Vučićeve Srbije i Balkana jeftine radne snage koje Nemačka podržava. Tu priliku ne bismo smeli propustiti.

Vučićev raport Sorosevom sinu

Šarena laža o blagostanju se uglavnom vezuje za ulazak Srbije u EU. Nemali broj ljudi u Srbiji smatra da je na „evropskom putu“ Srbije Nemačka najbolji strateški partner. Uz propagandnu mašineriju vlasti takvo ubeđenje se permanentno hrani, uz dodatnu plimu nemačkih investicija – od poljoprivrede, preko medija, do udžbenika. Kako je moguće da sadašnja vlast ne čini ni ono što je u njenoj moći da se bar malo približimo nečemu što liči na bolji život?

Srbija više nije slobodna država. Srbija i ceo Balkan su primer kolonijalizma 21. veka. Na Balkanu, a i u većem delu Evrope, na delu je nemački kolonijalizam. U drugim delovima sveta druge sile vode kolonijalnu politiku. Vučić deluje kao ucenjen i dužan čovek koji je zarad podrške za ostanak na vlasti i dozvole da navlači novac za svoju porodicu spreman da žrtvuje Srbiju. Interesantno je bilo saopštenje njegovog kabineta o tome kako je Sorosevog sina izvestio o stanju pregovora s Prištinom. Zašto bi izdao saopštenje o tome? Po čijem nalogu? Jer da sâm čovek objavljuje nešto što mu duboko šteti nije logično. Niko u Vladi, pa ni Dačić, nema pojma o tome šta, kako i o čemu „pregovara“ s Prištinom. Nijedan ministar, nijedan poslanik, niko od građana. Ali je zato Sorosev sin dobio izveštaj.

Građani ne znaju da nemački izdavači kontrolišu više od pola tržišta udžbenika u Srbiji. Do toga se došlo uz direktan pritisak vlasti u Berlinu i nemačke ambasade u Beogradu. Ministar Verbić, koji je pokušao da se odupre tome, pušten je niz vodu prvom prilikom. Građani takođe ne znaju da poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti i agencije obilaze srednje škole u Srbiji i uz znanje direktora direktno iz školskih klupa vrbuju našu decu za odlazak na rad u Nemačku.

Živimo neobičan apsurd: neguje se bajka o Srbiji u EU gde je za brz i lak priključak neophodna što obrazovanija populacija. Istovremeno se očajnom politikom podstiče odlazak najobrazovanijih i širi prostor za priučene stranačke „stručnjake“ i neobrazovanu, jeftinu radnu snagu. Kako tumačite tu šizofrenu situaciju?

Nemačka se veoma rano investirala u medije u Srbiji preko kojih su uspeli da nametnu narativ „EU nema alternativu“, na njemu dignu i sruše Tadića i zamene ga Vučićem. Da podsetim: „Blic“, „Alo“, „Politika“, „Novosti“, elektronski mediji preko Grčke… Balkanu je namerena uloga izvora jeftine radne snage. To je suština nemačkog balkanskog kolonijalizma. Nemačke kompanije koje su dobile milione evra od, kako vlast voli da kaže, „siromašne Srbije“ koja tobože nema para pa mora da otima od penzionera. Te milione su, zajedno sa besplatnom infrastrukturom i zemljištem, dobile za otvaranje fabrika u Srbiji, koje po radniku dobijaju 10.000 evra, zaposlenim isplaćuju plate od 200‒300 evra mesečno. Tako zapošljavaju danas oko 50.000 radnika s planom da taj broj višestruko uvećaju. Trošak te radne snage u odnosu na Nemačku im daje uštedu i ekstraprofit na niskoj ceni radne snage od preko milijardu evra godišnje. Te kompanija nisu došle u Srbiju da ostanu par godina, već su se dugoročno investirale u ovakvu Srbiju koja im daje ovakav profit. Kad bi prosečna plata u Srbiji porasla na 1.000 evra, profit nemačkih kompanija bi se prepolovio. Zbog toga im i nije u interesu da Srbija postane uređena zemlja, već da ostane upravo ovakva, sa autokratom na vlasti koji im omogućava pristup važnom jeftinom resursu: radnoj snazi.

DJB sprema platformu o KiM

Da bi se okončala jedna od poslednjih evropskih despotija, nameće se skupa cena – priznanje Kosova. Može li Srbija u ovom pazaru da prođe jeftinije?

To je verovatno jedna od najvećih zabluda ljudi u Srbiji. Zabluda koja im se perfidno plasira preko gotovo svih medija: samo da se otarasimo Kosova, i onda će Evropa skloniti Vučića i svima će nam biti dobro. Priznanje Kosova je samo jedna od stepenica unižavanja i slabljenja Srbije.
Nadanja da će ga Nemci pustiti niz vodu kada „završi“ Kosovo su u najmanju ruku naivna i neozbiljna. Ako uspe da proda Kosovo, Vučić će, uz direktnu podršku Nemačke i potpun medijski mrak koji ga štiti, ostati na vlasti još jako, jako dugo.
Srbija nema nijedan razlog da odustane od svojih legitimnih interesa na Kosovu i Metohiji. Crvena linija politike Srbije mora biti: očuvanje Rezolucije 1244 i da nema stolice za Kosovo u UN. Sve ostalo je moguće dogovoriti. DJB priprema platformu za KiM koja će pokazati da je moguće Zakonom o Kosovu i Metohiji, bez promene Ustava, razrešiti protivustavnu situaciju i podvesti KiM ponovo pod okvir Ustava Srbije. U tome nam pomaže i Rezolucija 1244, koja predstavlja akt međunarodnog prava koji definiše poziciju KiM u međunarodnom pravu. Albanci u ogromnom broju napuštaju Kosovo. Procene su da na KiM trenutno živi oko 700.000 Albanaca. Smešne izjave predsednika SNS-a o tome kako će Albanci stići do Vranja služe samo za plašenje ljudi da lakše progutaju žabu koja im se servira.
Od ekonomski slabih zemalja drugi beže. Ka ekonomski jakim zemljama drugi gravitiraju. Da bi Srbija ojačala svoju ulogu u regionu, mora prvo ekonomski da ojača. To mora da bude i centralna tačka politike Srbije prema KiM, kao i regionalne politike Srbije.

Ima li ovakva EU alternativu sa stanovišta Srbije i koliko bismo u nastojanju normalizacije života ovde izgubili dodatnog vremena u prekomponovanju spoljne politike?

Jedino Srbija nema alternativu. Sve ostalo su interesi. Interesi velikih sila se menjaju. Interes SAD se promenio. Valja nam prepoznati šta se dešava i postaviti se prema tome. EU projekat je pošao u pogrešnom pravcu kada je prerastao u političku uniju sa idejom centralizacije, zajedničke valute i vojske. Praktično, EU je postala poligon za dominaciju Nemačke. To je neodrživo i na srednji rok. Evropi su potrebne integracije i saradnja, ali bez zajedničke vojske, bez zajedničke valute i bez zajedničke spoljne politike. EFTA je organizacija koja je mnogo bliža onome što je dobro za Srbiju. EU to nije. EFTA je bila predvođena Velikom Britanijom pre nego što su pristupili EEZ. Danas su u EFTA Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn. Očekuje se da će izlazak Britanije iz EU ojačati EFTA, koja je pre svega platforma za ekonomske integracije, zajedničko tržište i slobodan protok kapitala, robe i usluga. U interesu Srbije je takva Evropa, ne nemačka EU.

Izborni teror u Majdanpeku

Izbori u Majdanpeku su još jednom pokazali (uz sve uobičajene mahinacije naprednjaka) da je DJB stranka koju sadašnje biračko telo ili nedovoljno poznaje ili ne razume. Ne čini li vam se da je pojava stranke koju ste osnovali preuranjena po svojim idejama, programu i stavovima?

Izbori u Majdanpeku su samo pokazali koliko se Srbija prazni. Na izbore su izašle dve opozicione liste, jedna je lista „Dveri“, koju je ne javno, ali direktno na terenu, i to ljudi u Majdanpeku znaju, podržao ceo SZS, koji broji 10 članica, i „Dosta je bilo“ samostalno i osvojili smo zajedno 16 odsto. Naravno, nismo zadovoljni rezultatom DJB od 4,2 odsto, ali nismo ni nezadovoljni. Na parlamentarnim izborima 2016. u Majdanpeku smo osvojili 2,51 odsto. SNS je praktično po selima dobio sve glasove tako što su ljudi u džipovima bez tablica patrolirali dok su meštane sprovodili do izbornih mesta, a one koji nisu bili tu jednostavno upisivali kao da su glasali. Za tu i takvu izbornu krađu, vladavinu terorom, EU nam kaže da „Srbija ide u dobrom pravcu“. Dok ne dođe do izmene medijske slike, neće doći ni do promena. Do tada nam se valja boriti i pokazati da ne odustajemo.