Шта ЕУ није Србији

Када мој комшија каже ЕУ, прва асоцијација му је плата од најмање 1.000 евра месечно и папири неке од земаља Западне Европе – радна и боравишна дозвола, а ако срећа послужи онда и пасош. Друга асоцијација му је ред и поштовање закона – тамо негде, размишља мој комшија, нема дивљања, пљувања и бацања ђубрета по улицама, нема вожње у контра смеру, запошљавања преко везе, итд.

У глави мог комшије ЕУ се дакле појављује у облику бича правде, системског уређења и финансијских инјекција које би под неким иделаним околностима и нас, ето, могле да коначно извуку из беде и хаоса ауторитарних режима под којима свако мало живимо – свеједно да ли је у питању Милошевић или Вучић.

Међутим, оно што мојем комшији нико неће рећи јесте да се та иста ЕУ често само декларативно залаже за владавину права, док се њене земље чланице у Србији обилато користе овдашњим расулом, те се ни најмање не либе да зарад својих интереса погазе основна људска права и начела уређених демократских друштава.  

Нико му, на пример, неће рећи – јер многим ушима то не прија да чују – да неке од амбасада баш тих уређених западно-европских земаља, чланица ЕУ дакле, не плаћају порезе и доприносе за своје српске раднике иако су у законској обавези, исто као и сви други послодавци. Онe свесно рачунају на политичко-економске уцене, на коруптивне елементе у српској власти и правосуђу, као и на ћутање подјармљених локалаца.  

Мојем комшији нико неће рећи ни да би од наплате тих средстава могле да се реновирају многе болнице и домови за старе у Србији, да би могле да се увећају пензије и плате наставницима и професорима и да би бар једно дете, уместо преко смс порука, могло да о трошку РФЗО отпутује на лечење у иностранство. Нико му то неће рећи јер су челни људи ЕУ – Федерика Могерини и Ангела Меркел – јавно подржале Вучића непуних месец дана пред председничке изборе у Србији у априлу 2017. а самим тим и медијски мрак, диктатуру и сваку другу изопаченост овог режима који њих, срећом, не дотиче. Јер док се оне питају, Србија иде у добром правцу.

Не могу да говорим у име других, али могу у своје: не прихватам да неко “тамо” због својих интереса може да се поиграва мојим правима и мојим животом “овде”. Желим да својој ћерки понудим бољу будућност, да када одрасте не буде обесправљени радник за којег, само зато што се презива на -ић, неће важити иста правила и исти закони као за неког изворног Холанђанина, Немца или Аустријанца. Желела бих да када крене у иностранство, тамо оде као поносан и достојанствен човек, а да не бежи из очаја као што сам ја одлазила деведестих.

Европске вредности – чије су тековине нераскидиво уткане у нашу културу и чији смо несумњиви део – нису вредности бриселске машинерије и тога сваким даном све више постају свесни и њени грађани.

Брисел нам неће донети просперитет нити искоренити корупцију и криминал док сами не засучемо рукаве и дигнемо глас против накарадног режима и мрака у којем живимо. На жалост, време је показало да нам ЕУ бирократија одмаже у увођењу реда тиме што директно подржава аутократу који руши све оно чему грађани Србије стреме.

Тек када од Србије створимо респектабилну државу – а тај посао неће обавити нико други до ми сами – онда ћемо моћи да одлучимо да ли и којем савезу да се приклонимо. И то само inter pares, а не као парије…