Kada moj komšija kaže EU, prva asocijacija mu je plata od najmanje 1.000 evra mesečno i papiri neke od zemalja Zapadne Evrope – radna i boravišna dozvola, a ako sreća posluži onda i pasoš. Druga asocijacija mu je red i poštovanje zakona – tamo negde, razmišlja moj komšija, nema divljanja, pljuvanja i bacanja đubreta po ulicama, nema vožnje u kontra smeru, zapošljavanja preko veze, itd.
U glavi mog komšije EU se dakle pojavljuje u obliku biča pravde, sistemskog uređenja i finansijskih injekcija koje bi pod nekim idelanim okolnostima i nas, eto, mogle da konačno izvuku iz bede i haosa autoritarnih režima pod kojima svako malo živimo – svejedno da li je u pitanju Milošević ili Vučić.
Međutim, ono što mojem komšiji niko neće reći jeste da se ta ista EU često samo deklarativno zalaže za vladavinu prava, dok se njene zemlje članice u Srbiji obilato koriste ovdašnjim rasulom, te se ni najmanje ne libe da zarad svojih interesa pogaze osnovna ljudska prava i načela uređenih demokratskih društava.
Niko mu, na primer, neće reći – jer mnogim ušima to ne prija da čuju – da neke od ambasada baš tih uređenih zapadno-evropskih zemalja, članica EU dakle, ne plaćaju poreze i doprinose za svoje srpske radnike iako su u zakonskoj obavezi, isto kao i svi drugi poslodavci. One svesno računaju na političko-ekonomske ucene, na koruptivne elemente u srpskoj vlasti i pravosuđu, kao i na ćutanje podjarmljenih lokalaca.
Mojem komšiji niko neće reći ni da bi od naplate tih sredstava mogle da se renoviraju mnoge bolnice i domovi za stare u Srbiji, da bi mogle da se uvećaju penzije i plate nastavnicima i profesorima i da bi bar jedno dete, umesto preko sms poruka, moglo da o trošku RFZO otputuje na lečenje u inostranstvo. Niko mu to neće reći jer su čelni ljudi EU – Federika Mogerini i Angela Merkel – javno podržale Vučića nepunih mesec dana pred predsedničke izbore u Srbiji u aprilu 2017. a samim tim i medijski mrak, diktaturu i svaku drugu izopačenost ovog režima koji njih, srećom, ne dotiče. Jer dok se one pitaju, Srbija ide u dobrom pravcu.
Ne mogu da govorim u ime drugih, ali mogu u svoje: ne prihvatam da neko “tamo” zbog svojih interesa može da se poigrava mojim pravima i mojim životom “ovde”. Želim da svojoj ćerki ponudim bolju budućnost, da kada odraste ne bude obespravljeni radnik za kojeg, samo zato što se preziva na -ić, neće važiti ista pravila i isti zakoni kao za nekog izvornog Holanđanina, Nemca ili Austrijanca. Želela bih da kada krene u inostranstvo, tamo ode kao ponosan i dostojanstven čovek, a da ne beži iz očaja kao što sam ja odlazila devedestih.
Evropske vrednosti – čije su tekovine neraskidivo utkane u našu kulturu i čiji smo nesumnjivi deo – nisu vrednosti briselske mašinerije i toga svakim danom sve više postaju svesni i njeni građani.
Brisel nam neće doneti prosperitet niti iskoreniti korupciju i kriminal dok sami ne zasučemo rukave i dignemo glas protiv nakaradnog režima i mraka u kojem živimo. Na žalost, vreme je pokazalo da nam EU birokratija odmaže u uvođenju reda time što direktno podržava autokratu koji ruši sve ono čemu građani Srbije streme.
Tek kada od Srbije stvorimo respektabilnu državu – a taj posao neće obaviti niko drugi do mi sami – onda ćemo moći da odlučimo da li i kojem savezu da se priklonimo. I to samo inter pares, a ne kao parije…
To što, draga gospođo Stojanović, EU ambasade ne plaćaju doprinose i poreze za svoje srpske zaposlene, nije nažalost njihova greška već sistemska greška Srbije. Živim duže u jednoj nordijskoj zemlji nego što sam živeo u SFRJ (ostale zemlje na sreću nisam probavao) i mogu vam pouzdano reći da ne vidim na koji način moj poslodavac može da izbegne da deo moje plate koji se zove porez ne uplati državi/opštini?!
To jednostavno NIJE moguće. I naravno ostale prinadležnosti kao penzija i sl. Dakle, oni se samo ponašaju u skladu sa SISTEMOM (nesistemom) koji imate u Srbiji. A to što ih je baš briga za evropske vrednosti IZVAN EU, pogotovo ako od toga imaju direktne koristi, govori samo u prilog tome da ne treba DA ČEKAMO da nam neko donese nešto, jer ako razmislite, zašto bih se ja “cimao” zbog nekih nepoznatih ljudi u zemljama koje mi kao takve, donose korist? Zašto bi Srbi trebalo da se interesuju i bore za zaštitu ljudskih i ostalih prava u recimo Azerbejdžanu? Umesto toga, moramo se SAMI izboriti za svoju sreću i praviti zemlju po našoj meri. Budite uvereni da to možemo.
Vidite, mi smo kao banana teritorija svojevremeno rado, uvlakački – a na našu štetu – prihvatili SSP, koji nam izvlači od 300-500 miliona evra godišnje (procene stručnjaka) a EU nam “ne može” dati mobilni roaming koji su upravo uspostavili na teritoriji EU! Pa vi sad uporediti šta je veće i teže. Zato, samo i isključivo – u se i u svoje kljuse!
Pozdrav članovima i simpatizerima DJB, najzdravije političke opcije (i jedine, ako nam je opstanak mio) u Srbiji.