Базне станице у дневној соби

Базне станице у Србији не само што неконтролисано ничу, већ се неретко доживљавају као уносан бизнис који пуни касу стамбених зграда и џепове председника скупштине станара јер многи оператери нуде новац за њихово постављање на крововима и фасадама зграда. Цифре којима се оперише иду од 300 евра па у неким случајевима и до 1000 евра на име месечне ренте. Од новца за изнајмљене кровове, станари крече и сређују улазе, мењају сијалице и прекидаче, а неки “вештији” успевају да овај пословни аранжам претворе и у своју личну добит.

Србија је по броју корисника мобилних телефона међу првих десет у Европи. Према подацима из септембра прошле године, укупан број активних корисника мобилних телефона је преко девет милиона на укупно нешто више од седам милиона становника, колико је званично бројала Србија 2017.

Да би мобилни телефони могли да раде, неопходно је да имају тзв. базне станице. Мобилна телефонија и њене примопредајне станице су само један од извора нејонизујућег зрачења у нашем окружењу, али свакако најприсутнији имајући у виду број оператера и заступљеност ове технологије међу становништвом.

Према доступним подацима Регулаторне агенције за електронске комуникације РАТЕЛ, у Србији има преко 8 хиљада базних станица, а само прошле године се појавило преко хиљаду нових.

Иако је Правилник о изворима нејонизујућих зрачења Министарства заштите животне средине препознао зоне повећане осетљивости као што су стамбени објекти, школе, предшколске установе, болнице, туристички и други објекти опште намене, у пракси међутим базне станице мобилне телефоније неометано ничу по фасадама и крововима објеката у нашем најближем животном и радном окружењу.

Ситуација је најнеповољнија за оне који се налазе у пољу наспрам предајника као и иза антене, мада штетног утицаја нису поштеђени ни други станари. Симптоми који се јављају под утицајем овог зрачења могу варирати од главобоље, несанице, депресије, проблема са памћењем, концентрацијом и учењем, преко осећања умора, стерилитета, па чак до неких малигних обољења.

Референтни ниво зрачења базних станица мобилне телефоније, односно максимални ниво изложености и минимални степен заштите, прописани су одговарајућим међународним стандардима у оквиру којих поједине земље одређују мање или више строжије мере заштите. У земљама попут Норвешке, Данске, Финске, Шведске и Исланда је забрањено постављање антена на зграде, школе и у густо насељеним местима, док се у Бразилу непосредна близина базних станица узима као озбиљна мана при продаји некретнина.

У Србији, међутим, не само што неконтролисано ничу, већ се базне станице неретко доживаљавају као уносан посао који пуни касу стамбених зграда и џепове председника скупштине станара јер многи оператери нуде новац за њихово постављање на крововима и фасадама зграда. Цифре којима се оперише иду од 300 евра па у неким случајевима и до 1000 евра на име месечне ренте. Од новца за изнајмљене кровове, станари крече и сређују улазе, мењају сијалице и прекидаче, а неки “вештији” успевају да овај пословни аранжам претворе и у своју личну добит.

Укупно трајање процедуре од склапања уговора са председником скупштине станара или власником пословног објекта до пуштања у рад је од три до девет месеци, а регулатива око постављања базних станица је у тој мери лабава да се учешће државе своди на најмању могућу меру, што је отворило пут бројним махинацијама, како током постављања тако и током рада ових предајника.
Наиме, према чл. 144 Закона о планирању и изградњи за постављање антена као и типских кабинета базних станица није потребна дозвола надлежног органа за градњу. Да би оператер мобилне телефоније поставио своју опрему на стамбену зграду, неопходна је пре свега сагласност власника станова.

Како главну реч у целој причи воде скупштине станара, често се дешава да оператери мобилне телефоније у тајности воде преговоре и склапају уговоре са скупштином станара, а станари који о томе нису претходно обавештени, бивају доведени пред свршен чин све док се не појави позив за јавну расправу о студији процене утицаја на животну средину. Међутим, обавештења ове врсте се готово по правилу објављују на задњим странама дневних новина, обично после умрлица и бројева телефона дежурних апотека, па олако прођу неопажено или их нико уопште и не прочита.

Оператери управо на то и рачунају јер тако прибављају алиби за евентуалне тужбе и жалбе грађана пред надлежним градским органима односно општинским управама које су надлежне за спровођење процедуре и доношење решења. Када прође законски рок за изношење примедби, оператери од РАТЕЛ агенције добијају техничке дозволе за рад станица и тиме се прича завршава.

Једном постављена базна станица, тешко да ће икада бита скинута, а станари који се не слажу са таквом одлуком често остају везаних руку. С обзиром да су у игри локална самоуправа, РАТЕЛ и Инспекција за заштиту животне средине, неретко се дешава да грађани који одлуче да се жале на непосредну близину базних станица у свом животном или радном окружењу, месецима и годинама лутају од једног до другог органа јер се сви редом оглашавају као ненадлежни. Уместо конкретних одговора, забринути грађани добијају пуко формалне дописе поткрепљене мноштвом законских прописа и дефиниција о врстама нејонизујућег зрачења, али без одговора на кључно питање колико је зрачење и да ли се прелази граница.

Чак и ако грађани успеју да издејствују накнадну контролу постваљених базних станица, на терен излазе овлашћена привредна и правна лица која у највећем броју случајева констатују да је све у реду, чиме се и формално ставља тачка на сваки додатни правни лек. Наиме, према закону о заштити од нејонизујућег зрачења систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини може да врши било које привредно друштво или правно лице ако испуњава услове у погледу кадрова, опреме и простора. Међу овлашћеним правним лицима су ПМФ у Новом Саду, ЕТИ „Никола Тесла“ у Београду, Факултет техничких наука у Новом Саду, ЕТФ у Београду, и још неколико приватних фирми.

Лабава контрола државе у иницијалној фази као и накнадно током контроле степена зрачења отворила је простор за бројне махинације и приватне аранжмане који, осим што су често нетранспарентни, иду пре свега на штету здравља грађана.

Неопходно је да се држава активно укључи у цео процес и да инсистира на ригорозној примени позитивних домаћих и међународних прописа. Не сме се дозволити да одлука о месту базних станица зависи од дискреционе воље и лукративних апетита оператера и власника стамбених или пословних објеката. Неопходно је такође да се по хитном поступку изместе базне станице из густо насељених области, пре свега из непосредне близине објеката повећане осетљивости као што су школе и стамбене зграде, а да инспекција и тужилаштво спроведу истрагу о евентуалним злоупотребама и противправним пословима којима је здравље људи доведено у опасност.

У наставку су неке од слика из центра Београда. Позивамо вас да нам доставите слике и пренесете искуства из својих градова.

Јасмина Стојановић
ОО ДЈБ Звездара