Bazne stanice u Srbiji ne samo što nekontrolisano niču, već se neretko doživljavaju kao unosan biznis koji puni kasu stambenih zgrada i džepove predsednika skupštine stanara jer mnogi operateri nude novac za njihovo postavljanje na krovovima i fasadama zgrada. Cifre kojima se operiše idu od 300 evra pa u nekim slučajevima i do 1000 evra na ime mesečne rente. Od novca za iznajmljene krovove, stanari kreče i sređuju ulaze, menjaju sijalice i prekidače, a neki “veštiji” uspevaju da ovaj poslovni aranžam pretvore i u svoju ličnu dobit.
Srbija je po broju korisnika mobilnih telefona među prvih deset u Evropi. Prema podacima iz septembra prošle godine, ukupan broj aktivnih korisnika mobilnih telefona je preko devet miliona na ukupno nešto više od sedam miliona stanovnika, koliko je zvanično brojala Srbija 2017.
Da bi mobilni telefoni mogli da rade, neophodno je da imaju tzv. bazne stanice. Mobilna telefonija i njene primopredajne stanice su samo jedan od izvora nejonizujućeg zračenja u našem okruženju, ali svakako najprisutniji imajući u vidu broj operatera i zastupljenost ove tehnologije među stanovništvom.
Prema dostupnim podacima Regulatorne agencije za elektronske komunikacije RATEL, u Srbiji ima preko 8 hiljada baznih stanica, a samo prošle godine se pojavilo preko hiljadu novih.
Iako je Pravilnik o izvorima nejonizujućih zračenja Ministarstva zaštite životne sredine prepoznao zone povećane osetljivosti kao što su stambeni objekti, škole, predškolske ustanove, bolnice, turistički i drugi objekti opšte namene, u praksi međutim bazne stanice mobilne telefonije neometano niču po fasadama i krovovima objekata u našem najbližem životnom i radnom okruženju.
Situacija je najnepovoljnija za one koji se nalaze u polju naspram predajnika kao i iza antene, mada štetnog uticaja nisu pošteđeni ni drugi stanari. Simptomi koji se javljaju pod uticajem ovog zračenja mogu varirati od glavobolje, nesanice, depresije, problema sa pamćenjem, koncentracijom i učenjem, preko osećanja umora, steriliteta, pa čak do nekih malignih oboljenja.
Referentni nivo zračenja baznih stanica mobilne telefonije, odnosno maksimalni nivo izloženosti i minimalni stepen zaštite, propisani su odgovarajućim međunarodnim standardima u okviru kojih pojedine zemlje određuju manje ili više strožije mere zaštite. U zemljama poput Norveške, Danske, Finske, Švedske i Islanda je zabranjeno postavljanje antena na zgrade, škole i u gusto naseljenim mestima, dok se u Brazilu neposredna blizina baznih stanica uzima kao ozbiljna mana pri prodaji nekretnina.
U Srbiji, međutim, ne samo što nekontrolisano niču, već se bazne stanice neretko doživaljavaju kao unosan posao koji puni kasu stambenih zgrada i džepove predsednika skupštine stanara jer mnogi operateri nude novac za njihovo postavljanje na krovovima i fasadama zgrada. Cifre kojima se operiše idu od 300 evra pa u nekim slučajevima i do 1000 evra na ime mesečne rente. Od novca za iznajmljene krovove, stanari kreče i sređuju ulaze, menjaju sijalice i prekidače, a neki “veštiji” uspevaju da ovaj poslovni aranžam pretvore i u svoju ličnu dobit.
Ukupno trajanje procedure od sklapanja ugovora sa predsednikom skupštine stanara ili vlasnikom poslovnog objekta do puštanja u rad je od tri do devet meseci, a regulativa oko postavljanja baznih stanica je u toj meri labava da se učešće države svodi na najmanju moguću meru, što je otvorilo put brojnim mahinacijama, kako tokom postavljanja tako i tokom rada ovih predajnika.
Naime, prema čl. 144 Zakona o planiranju i izgradnji za postavljanje antena kao i tipskih kabineta baznih stanica nije potrebna dozvola nadležnog organa za gradnju. Da bi operater mobilne telefonije postavio svoju opremu na stambenu zgradu, neophodna je pre svega saglasnost vlasnika stanova.
Kako glavnu reč u celoj priči vode skupštine stanara, često se dešava da operateri mobilne telefonije u tajnosti vode pregovore i sklapaju ugovore sa skupštinom stanara, a stanari koji o tome nisu prethodno obavešteni, bivaju dovedeni pred svršen čin sve dok se ne pojavi poziv za javnu raspravu o studiji procene uticaja na životnu sredinu. Međutim, obaveštenja ove vrste se gotovo po pravilu objavljuju na zadnjim stranama dnevnih novina, obično posle umrlica i brojeva telefona dežurnih apoteka, pa olako prođu neopaženo ili ih niko uopšte i ne pročita.
Operateri upravo na to i računaju jer tako pribavljaju alibi za eventualne tužbe i žalbe građana pred nadležnim gradskim organima odnosno opštinskim upravama koje su nadležne za sprovođenje procedure i donošenje rešenja. Kada prođe zakonski rok za iznošenje primedbi, operateri od RATEL agencije dobijaju tehničke dozvole za rad stanica i time se priča završava.
Jednom postavljena bazna stanica, teško da će ikada bita skinuta, a stanari koji se ne slažu sa takvom odlukom često ostaju vezanih ruku. S obzirom da su u igri lokalna samouprava, RATEL i Inspekcija za zaštitu životne sredine, neretko se dešava da građani koji odluče da se žale na neposrednu blizinu baznih stanica u svom životnom ili radnom okruženju, mesecima i godinama lutaju od jednog do drugog organa jer se svi redom oglašavaju kao nenadležni. Umesto konkretnih odgovora, zabrinuti građani dobijaju puko formalne dopise potkrepljene mnoštvom zakonskih propisa i definicija o vrstama nejonizujućeg zračenja, ali bez odgovora na ključno pitanje koliko je zračenje i da li se prelazi granica.
Čak i ako građani uspeju da izdejstvuju naknadnu kontrolu postvaljenih baznih stanica, na teren izlaze ovlašćena privredna i pravna lica koja u najvećem broju slučajeva konstatuju da je sve u redu, čime se i formalno stavlja tačka na svaki dodatni pravni lek. Naime, prema zakonu o zaštiti od nejonizujućeg zračenja sistematsko ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini može da vrši bilo koje privredno društvo ili pravno lice ako ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora. Među ovlašćenim pravnim licima su PMF u Novom Sadu, ETI „Nikola Tesla“ u Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, ETF u Beogradu, i još nekoliko privatnih firmi.
Labava kontrola države u inicijalnoj fazi kao i naknadno tokom kontrole stepena zračenja otvorila je prostor za brojne mahinacije i privatne aranžmane koji, osim što su često netransparentni, idu pre svega na štetu zdravlja građana.
Neophodno je da se država aktivno uključi u ceo proces i da insistira na rigoroznoj primeni pozitivnih domaćih i međunarodnih propisa. Ne sme se dozvoliti da odluka o mestu baznih stanica zavisi od diskrecione volje i lukrativnih apetita operatera i vlasnika stambenih ili poslovnih objekata. Neophodno je takođe da se po hitnom postupku izmeste bazne stanice iz gusto naseljenih oblasti, pre svega iz neposredne blizine objekata povećane osetljivosti kao što su škole i stambene zgrade, a da inspekcija i tužilaštvo sprovedu istragu o eventualnim zloupotrebama i protivpravnim poslovima kojima je zdravlje ljudi dovedeno u opasnost.
U nastavku su neke od slika iz centra Beograda. Pozivamo vas da nam dostavite slike i prenesete iskustva iz svojih gradova.
bazne stanice u neposrednoj blizini stambenih i radnih objekata
bazne stanice na fasadi TANJUG zgrade i u neposrednoj blizini stambenih objekata
bazne stanice na stambenim zgradama
Jasmina Stojanović
OO DJB Zvezdara
Postavili su baznu stanicu na 40m od moje kuće na stambenu kuću koja je najniža u naselju.Moja kuća se nalazi na glavnom snopu zračenja.Od samog puštanja u rad bazne stanic ja ne mogu da spavam normalno i trpim konstantne glavobolje(od termičkog zagrevanja glave), takođe i druge komšije imaju isti problem.Obraćao sam se i inspekciji i telekomu i ministarstvu za zaštitu životne sredine ali nikada nisam dobio nijedan odgovor.Da li me može posavetovati šta da radim jel čisto sumnjam da su odradili sve po propisu s obzirom da je antena nisko postavljena u uperena ka mojoj kući.
Unapred hvala na odgovoru