Азил и мигранти – бројке и слова

Суштина спорне Радуловићеве изјаве нису мигранти по себи, нити њихов број, већ чињеница да се користе као монета за поткусуривање, пребијање политичких дугова и за уцене малих и економски слабих земаља као што је Србија.

ДЈБ је 27. октобра објавио снимак са трибине и изјаву Саше Радуловића о проблему процедуре тражења азила у контексту нелогичности кретања миграната кроз земље првог уласка пре Србије, као и у вези са реалним ризиком од обавезе њиховог поновног прихвата у случају одбијања Немачке и других земаља ЕУ да их приме и доделе им статус азиланата.
Недуго потом се на друштевим мрежама огласио портал Талас.рс који је, у критичком осврту на ДЈБ објаву, оценио као нетачну бројку од 620.000 апликација за азил, те је истовремено Радуловићу спочитано да је “пропустио да направи разлику између намере тражења азила и подношења захтева за азил” .

Пар дана касније, Саша Радуловић се нашао на мети и 151. епизоде талк-схоw емисије “24 минута са Зораном Кесићем”, где је уз колажну монтажу с одломцима из прилога са телевизије Н1, Радуловићев исказ (намерно или случајно) у потпуности истргнут из контекста, лишен кључних порука и неосновано поистовећен са изјавама народног посланика Двери, Срђана Нога, који је у неколико одвојених изјава средином октобра – у разговору за медијску кућу Центар и у обраћању током конференције за штампу из Народне скупштине Србије – изнео инсинуације о потписивању Даблинског споразума.
У понедељак 5. новембра на он-лине насловници дневног листа Данас је освануо и текст портала Истиномер са мање-више истим спином као на порталу Talas.rs
Шта је то промакло новинарима Трага, Истиномера, дневног листа Данас, телевизији Н1 и Зорану Кесићу и како је могуће да нико од напред наведених није имао жељу (или стрпљења) да до краја саслуша и верно пренесе спорну Радуловићеву изјаву?
Чињенице су следеће:
Азилни систем у Србији је почео да функционише 01. априла 2008. године са почетком примене Закона о азилу који предвиђа да приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију странац може (али не мора) да изрази намеру да поднесе захтев за азил.
Ако странац дакле одлучи да изрази намеру, бива регистрован и упућује се у центар за азил или у други смештајни објекат у који се мора јавити у року од 72 сата од момента када му је издата потврда о регистрацији и где га овлашћени полицијски службеник у циљу регистрације фотографише и узима му отиске прстију.
Истим законом је странцима остављен рок од 15 дана да након регистрације поднесу захтев за азил овлашћеном службенику Канцеларије за азил као организационој јединици МУП РС.
Јасно је дакле да је намера тражења азила суштински предуслов за подношење формалног захтева, те није ништа друго до њен саставни и инцијални део.
Иако је Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила (АПЦ/ЦЗА) у својој публикацији из 2013. скренуо пажњу на неопходност сагледавања намере тражења азила као почетак азилног поступка, извршни директор Центра Радош Ђуровић је у својој изјави за Траг – опет намерно или случајно – заборавио на ову околност, те је изјавио да се бројка од 620.000 миграната „вероватно” односила на 2015. годину када је велики број људи изразило намеру, али не и званично затражио азил, додавши да се Радуловић “вероватно” уплашио да би, уколико постоји неки уговор сличан Даблину који би Србија закључила са земљама ЕУ, сви људи могли да се врате у Србију.
Међутим, Саша Радуловић се у својој спорној изјави ниједног тренутка није позвао на Даблински споразум нити је изразио страховање да би неки уговор сличан Даблину омогућио повратак миграната у Србију, па је самим тим нејасно како је Радош Ђуровић уопште дошао до тог закључка.
Радош Ђуровић такође није могао да не зна да Закон о азилу даје права мигрантима да оспоре примену концепта прве државе азила (чл. 43 ЗОА), да предвиђа примену концепта сигурне треће државе (чл. 45 ЗОА), накнадног захтева за азил (чл. 46 ЗОА) као и начело некажњавања за незаконит улазак и боравак у Републици Србији (чл.8 ЗОА), што на мала врата отвара могућности за бројне злоупотребе, а у шта су се увериле неке друге земље попут Италије у коју су често пристизали мигранти унапред поучени о свим правима и “рупама у закону” које би им олакшале несметан пут до жељене дестинације у Немачкој или у некој од скандинавских држава.
Радош Ђуровић такође није могао да не зна да Дублински споразум (чл. 3 став 5) даје могућност земљама потписницама (ЕУ + Норвешка, Швајцарска, Лихтенштајн и Исланд) да тражиоце азила пошаљу у трећу земљу у складу са Женевском конвенцијом и Њујоршким протоколом, тако да Србија уопште ни не мора да фигурира као потписница овог документа да би јој друге земље из ЕУ и Шенгенског простора послале назад непожељне избеглице.

Београд, наиме, има потписан велики број билатералних споразума о реадмисији са готово свим земљама чланицама ЕУ, као и са Европском унијом. Сам Споразум о реадмисији између Србије и ЕУ из 2007. експлицитно је наведен и у члану 83. Закона о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између РС и ЕУ од 29.04.2008. тако да је реадмисија, односно поновни прихват странаца, постављен као један од предуслова за придруживање Србије ЕУ.

Споразумом о реадмисији Србија је, дакле, преузела обавезу да „на захтев државе чланице и без посебних формалности прихвати било којег држваљанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице ЕУ (мољиље), уколико је доказано или је могуће на основу доказа веродостојно претпоставити да је лице на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице након што је боравило или било у транзиту кроз територију Србије“.
Неспорна је чињеница и више је него евидентно да у Србију мигранти улазе илегално, да се третирају по Закону о азилу, враћају се по Закону о реадмисији, док се истовремено сви актери у ЕУ понашају као да не постоји ниједан међународно обавезујући уговор, па отуда није ни чудо што је још пре пар година Даблински споразум преименован у Даблински неспоразум.
Иако најновија верзија даблинског документа – Даблин ИИИ – подразумева да прва земља уласка буде задужена за обраду поднетих захтева за азил, на терену се дешава сасвим супротно. Земље ЕУ се отворено свака понаособ залажу за очување свог суверенитета и националних интереса, не марећи притом за преузете билатералне и мултилатералне обавезе.

Даблински споразум довео је до тога да земље чланице које се налазе на спољним границама ЕУ трпе највећи притисак таласа избеглица, те иако већ дуже времена покушавају да договоре тзв. избегличке квоте о расподели избеглица ради растерећења Италије и Грчке, у пракси међутим усвајање таквог правила не успева због противљења неких држава попут Пољске, Мађарске, Словачке и Чешке које одбијају да прихвате „на силу додељене“ имиграционе контингенте.
Осим што су одбиле ЕУ план за релоцирање избегличких квота, Аустрија, Чешка и Пољска су крајем октобра и почетком новембра најавиле да ће пратити пример Мађарске која је у јулу ове године најавила да се повлачи и из УН споразума о миграцијама, што су уосталом пре свих на ширем међународном плану учиниле САД у децембру 2017. када је Трамп изјавио да споразум Уједињених нација о међународној помоћи мигрантима и избеглицама није компатибилан с миграцијском политиком његове земље.
Ако пак и оставимо по страни све ове законске зачкољице и преигравања, не може да не заинтригира чињеница да је веома тешко, готово немогуће, установити који је државни орган надлежан за евидентирање броја избеглица односно тражиоца азила у Републици Србији.

На сајту МУП Србије нема никаквих података о броју миграната иако се по закону управо ово Министарство односно Канцеларија за азил (Закон о азилу чл. 20) појављује као надлежни орган за одобравање и вођење поступка азила.
Подједнако ни Комесеријат за избеглице и миграције Владе Србије на свом званичном сајту нема нити једну ажурирану статистику у вези са питањима тражиоца азила иако је ова проблематика у домену њихових надлежности. Последњи доступни подаци о броју тражиоца азила су из 2014. док је једина актуелност од пре годину дана, тачније из децембра 2017. с новостима о новогодишњем програму и пакетићима за децу избеглице, односно о смештајним капацитетима Центара за избеглице – последњи из септембра 2018. године.
Изгледа да тема азила није била занимљива ни Републичком заводу за статистику, те на њиховом званичном сајту не постоји ниједан званични извештај у вези са овим питањем, а једина сродна обрађена тема је у вези са унутрашњим миграцијама у 2017.
Најпотпуније анализе тренутног стања по питању броја избеглица, тражиоца азила и миграната са исказаном намером тражења азила су приказане у брошурама Београдског центра за људска права у оквиру пројекта Азил, како у званичној публикацији за 2017. тако и у брошури за период јули – септембар 2018. и у прегледу избегличке ситуације за септембар 2018.
Колико год да је онеспокојавајућа чињеница што ниједан државни орган нема јавно објављење податке о броју регистрованих тражиоца азила, већ се бројке црпе из НВО сектора, који са своје стране статистику и процене преузима од међународне организације попут УНХЦР, можда још више треба да забрине чињеница да на сајту управо референтног УНХЦР Србија нема нити једног објављеног документа ни статистике!

Питање које се нужно намеће јесте зашто државни органи не објаве званичне податке и зашто је управљање овим сегментом препуштено НВО организацијама – конкретно Београдском центру за људска права – односно Канцеларији УН?
Без даљег политизовања проблематике тражења азила и без било какве намере негирања или оспоравања исконске и неотуђиве људске потребе за бољим животом далеко од ратова и сиромаштва, суштина спорне Радуловићеве изјаве и посланичког питања дакле нису мигранти по себи, нити њихов број, већ чињеница да се користе као монета за поткусуривање, пребијање политичких дугова и за уцене малих и економски слабих земаља кандидата за улазак у ЕУ као што је Србија.

У том светлу, питање за премијера Ану Брнабић, министра спољних послова Ивицу Дачића и министра полиције Небојшу Стефановића јесте зашто нису известили јавност о захтеву Италије да Србија прими мигранте са брода Дичоти о чему су крајем августа извешатавали српски и италијански медији, како је српска страна одговорила на овај захтев Рима и на које се тачно међународно обавезујуће документе позвала Италија у свом обраћању званичном Београду?
Све напред наведене нелогичности јесу суштина поенте ДЈБ става и изјаве Саше Радуловића која се, желим да верујем, само пуком непажњом Зорана Кесића, телевизије Н1, дневног листа Данас и новинара портала Траг и Истиномер преокренула у своју сушту супротност.
За оне који нису схватили: нико не напада избеглице, са њима саосећамо јер су и многи наши људи били избеглице када им је свака врста помоћи била преко потребна.

Јасмина Стојановић

OO ДЈБ Звездара