Странка за оне са чврстим стомаком

Својом појавом 2014. године ДЈБ је изазвао велику промену на тадашњој политичкој сцени. Прво је уследио шок што се бивши министар дрзнуо да се отворено конфронтира власти, напусти министарско место и крене да се бори за реформе које је предлагао. Други, што је критиковао опозицију сматрајући је директно одговорном за долазак СНС-а на власт, изневерену идеју петооктобарских промена, успостављање партократије, због спорних приватизација и прања прљавог новца кроз исте, оснивање агенција за извлачење пара. И, трећи, што је кренуо сам, жестоко критикујући највише систем који је све то омогућавао, инсистирајући на његовој тоталној промени и на постојању политичке воље да се то уради. То је био преседан у дотадашњој политичкој историји.

Тада је ДЈБ на челу са Радуловићем дошао као освежење на политичку сцену. Некомпромитован, са успешном каријером стручњака у ИТ сектору, остварен у свету… идеалан лидер. Како медији још нису били затворени, разочарани гласачи демократских опција похрлили су да му дају подршку и покрет је нагло почео да расте. Када се мало погледа уназад, нико од тадашњих лидера опозиционих странака није могао да се упореди са њим по кредибилитету. Што би рекли, штрчао је за главу од свих.
Акција за акцијом, без средстава, самофинансирањем од чланарина, ентузијазам, гостовања на локалним ТВ станицама, трибине, штандови, а нарочито интернет кампања, продјоше некако испод радара служби и ДЈБ оствари пристојан резултат на изборима 2016. године. На опште изненадјење и опозиције и власти – уђоше у парламент.
Тада су им се омакли.

Већ 2016. године почиње да се ствара култ Саше Јанковића, заштитника грађана, будућег Дон Кихота, председничког кандидата и велике наде градјанске Србије – круга двојке. “Аха, и ми коња за трку имамо”, вичу бивши ЈУЛовци, СПСовци, реликти Милошевићеве Србије, обучени у демократске одоре и њихова деца и унуци а ла династије Кркобабић, што су их министарства, агенције, коморе, пуни и дан данас. Оснива се, уз велику свечану трибину на Новом Београду, ПСГ као велика подршка грађанске елите Јанковићу, будућем председничком кандидату… а уједно и са циљем скупљања демократских опозиционих гласача из осталих политичких групација и враћања оних “заведених” од стране Радуловића.

Година 2017. Председнички избори. Почиње захуктавање. ДЈБ креће у акцију. Обилазе све. “Само један кандидат доноси победу”, вичу на сав глас. “Ако није само један кандидат, Вучић побеђује у првом кругу.” Опозиција се прави мртва.
Уместо договора, ПСГ дигне грађанску елиту и почне кампања. Заштита људских права, слобода и остале фоскуле. Позиви познатима. Крене еуфорија потпомогнута медијима, и сви похрлише. За то време, подстрекава се чланство ДЈБ-а позивима и СМС порукама да гласа за Јанковића и да напусте покрет, јер сви већ одлазе. (Чичак style.) Тако је први клин забоден. Био је то први покушај разбијања ДЈБ. Одлазе три посланика и десетак одборника. Похрлили код Јанкаре, сликају се са њим озарених лица, мисле: паметни смо. Али, испаде да су били за једнократну употребу.

После грчења у Бечу, када му је Бриселска администрација рекла да им је Вучић све обећао и да нико не може тако ниско да клечи као он, то јест да немају намеру да га мењају, ожалошћени и разочарани глумци, писци, такозвана грађанска елита, схвативши да нема ништа од скорашњег доласка на власт, како им је обећавао Дон Кихот, одоше без поздрава.
Међутим, за ДЈБ следе нови проблеми: опструкција у вези регистрације странке. “Не знате да попуните обрасце”, ругају се опозиционе странке, “толико сте стручни”. “Ни странку не умете да оснујете”. Постоје потписи, воља 10.000 грађана, али се инсистира на форми, обрасцима. Крећу поступци пред судовима који још увек трају. У међувремену, оспорава се и име покрету (много им боде очи), па се води и спор око тога, али џабе објашњавати.

Негде у то време, стиже преко Дојче веле-а чланак: оптужба за дуг у Америци. Дугује Радуловић, по евиденцији из катастра, ни мање ни више него милион долара пореза. Разлог? Рушење кредибилитета по сваку цену. Креће машинерија, не знам са које стране већа паљба и напади, да ли са стране демократске опозиције или власти. “Лопов”, “стечајни”, виче Ристичевић. “Побегао, не сме у Америку, преварант”, виче опозиција. ДЈБ под унакрсном ватром. Долази до све веће поларизације ДЈБ-а с једне стране, и опозиције и власти, са друге. Остаде ДЈБ сам, нападан од свих.

Тада се већ неки међу првим сарадницима Радуловића повлаче из јавних наступа. Пола посланика све ређе долази у Скупштину, не учествују у акцијама, трибинама, понекад се само протоколарно појаве на конвенцијама.
Пошто је пројекат са Јанковићем пропао, тј. он изгубио кредибилитет лидера, морао се пронаћи други. Почиње да се све више спомиње Ђилас у таблоидима. Ђилас ово, Ђилас оно… и тако је у јавности створен “нови” (стари) месија опозиције, који је једини лидер, а уједно и љути противник Александру Вучићу, бившем ортаку из дана када су се бавили маркетингом и уредјивањем новина. Лидер који је “љуто” четири године тиховао у КСС и хвалио БГ на води и пројекат фонтане на Славији, али ко то сада памти. О односу према својој ДС да и не говорим. Како имамо кратко памчење. Ми све опраштамо и заборављамо. Наравно, кад неко има пара.

Медијски мрак, игнорисање од стране јавности, односно тотална медијска изопштеност и стална спиновања отежавају кампању за београдске изборе у коју се кренуло са Дверима у коалицији, ороченој и тематски и временски.
Конвенција у Сава центру крајем 2017. године, када је представљен тим кандидата за скупштину Града Београда, када је сала импозантно попуњена са преко 1.000 чланова, симпатизера и гостију – мислим и сигурна сам да је била кап која је прелила чашу партократији свих боја и када је упаљен црвени аларм. По мом дубоком уверењу, тада се СИСТЕМ покренуо по принципу и народски речено: “доказаћемо ми вама”. Знамо како су прошли избори за скупштину Града Београда. Овог пута им се није омакло.

После избора су кружиле гласине да су напредњаци и социјалисти, углавном пензоси из унутрашњости, и сви запослени по јавним предузећима, масовно довођени да гласају и да се преко Центра за социјални рад давала корисницима једнократна помоћ за глас. Било је немогуће борити се против свих трикова на свим бирачким местима, довођења, плаћања за гласање, доказати уцене, објаснити да је било онемогућен приступ изборном материјалу… али џабе.

Тада наступају ломови у ДЈБ. Траже се главе. Врх подноси оставку. Спавачи који су тиховали се буде, лобирају, желе да се докопају врха, каријеристи испливавају на површину, мешетаре. Заједно желе да избаце Радуловића. Не успевају. Цепају покрет. Одлази трећина чланова. Нека им је са срећом.

Нису успели тада, па би да заврше сада. Ваљда смо као чланови већ огуглали на такве покушаје, па је изостала нека бурна реакција чланства. Постаје ми симптоматично тражење длаке у јајету код Радула. Док постајемо све више колонија од стране ЕУ и Немачке, док све пропада, љуто се боримо за форму, јер “како ће водити државу ако овако ради” и сличне мантре које већ и врапци знају. Ваљда тако мора. Неко види и препознаје, неко не. Нисмо сви исти.

Писах по друштвеним мрежама и када су одлазили виђенији чланови, блиски сарадници Радуловића: нема свако петљу да стоји иза неког ко гура прст у око Фрау, ко има став о ЕУ као инструменту доминације Немачке, ко указује на сукобе великих и потребу избора савезника, јер то су још увек овде табу теме. Закон о Косову и Метохији – и то је табу тема, јер је Фрау зацртала Косово Репубљик и шлус.

Писала сам и када је одлазила Мацура. Не може црвена линија и политика ДЈБ уз незамерање властима. Не може. Ако им попустиш и уђеш у њихов “клуб”, губиш идентитет борца против система. Постајеш политикант, сутра партократа са неком функцијом… тако и Ана и остали. Овакве појаве се могу и убудуће очекивати. Ко има слаб желудац за одласке, прелетања – нека чува здравље. Ово је покрет за оне са чврстим стомацима, оне који могу да подносе подметања, спинове, лажи.

И на крају, ДЈБ је ЈЕДИНА анти-системска странка. Отуд и константни напади, роварења, покушаји уништавања, претње нестанком, јер не би имао ко да поставља питања бившима, онима пре напредњака, о силним злоупотребама, о инсталирању партократије и урушавању институција.

Зато сваки напад на ДЈБ доживљавам као удружени злочиначки подухват партократо-мафије свих боја, идеологија и вера.
Ово је, наравно, само моја ретроспектива и хронолошко виђење развоја ДЈБ, од када пратим дешавања и учествујем. Задржавам право да је ово моја лична перцерција, из мог угла посматрања.

А ви, како сте?
Ако вам све је добро, онда ништа…

Весна Мијатовић
OO ДЈБ Земун