Stranka za one sa čvrstim stomakom

Svojom pojavom 2014. godine DJB je izazvao veliku promenu na tadašnjoj političkoj sceni. Prvo je usledio šok što se bivši ministar drznuo da se otvoreno konfrontira vlasti, napusti ministarsko mesto i krene da se bori za reforme koje je predlagao. Drugi, što je kritikovao opoziciju smatrajući je direktno odgovornom za dolazak SNS-a na vlast, izneverenu ideju petooktobarskih promena, uspostavljanje partokratije, zbog spornih privatizacija i pranja prljavog novca kroz iste, osnivanje agencija za izvlačenje para. I, treći, što je krenuo sam, žestoko kritikujući najviše sistem koji je sve to omogućavao, insistirajući na njegovoj totalnoj promeni i na postojanju političke volje da se to uradi. To je bio presedan u dotadašnjoj političkoj istoriji.

Tada je DJB na čelu sa Radulovićem došao kao osveženje na političku scenu. Nekompromitovan, sa uspešnom karijerom stručnjaka u IT sektoru, ostvaren u svetu… idealan lider. Kako mediji još nisu bili zatvoreni, razočarani glasači demokratskih opcija pohrlili su da mu daju podršku i pokret je naglo počeo da raste. Kada se malo pogleda unazad, niko od tadašnjih lidera opozicionih stranaka nije mogao da se uporedi sa njim po kredibilitetu. Što bi rekli, štrčao je za glavu od svih.
Akcija za akcijom, bez sredstava, samofinansiranjem od članarina, entuzijazam, gostovanja na lokalnim TV stanicama, tribine, štandovi, a naročito internet kampanja, prodjoše nekako ispod radara službi i DJB ostvari pristojan rezultat na izborima 2016. godine. Na opšte iznenadjenje i opozicije i vlasti – uđoše u parlament.
Tada su im se omakli.

Već 2016. godine počinje da se stvara kult Saše Jankovića, zaštitnika građana, budućeg Don Kihota, predsedničkog kandidata i velike nade gradjanske Srbije – kruga dvojke. “Aha, i mi konja za trku imamo”, viču bivši JULovci, SPSovci, relikti Miloševićeve Srbije, obučeni u demokratske odore i njihova deca i unuci a la dinastije Krkobabić, što su ih ministarstva, agencije, komore, puni i dan danas. Osniva se, uz veliku svečanu tribinu na Novom Beogradu, PSG kao velika podrška građanske elite Jankoviću, budućem predsedničkom kandidatu… a ujedno i sa ciljem skupljanja demokratskih opozicionih glasača iz ostalih političkih grupacija i vraćanja onih “zavedenih” od strane Radulovića.

Godina 2017. Predsednički izbori. Počinje zahuktavanje. DJB kreće u akciju. Obilaze sve. “Samo jedan kandidat donosi pobedu”, viču na sav glas. “Ako nije samo jedan kandidat, Vučić pobeđuje u prvom krugu.” Opozicija se pravi mrtva.
Umesto dogovora, PSG digne građansku elitu i počne kampanja. Zaštita ljudskih prava, sloboda i ostale foskule. Pozivi poznatima. Krene euforija potpomognuta medijima, i svi pohrliše. Za to vreme, podstrekava se članstvo DJB-a pozivima i SMS porukama da glasa za Jankovića i da napuste pokret, jer svi već odlaze. (Čičak style.) Tako je prvi klin zaboden. Bio je to prvi pokušaj razbijanja DJB. Odlaze tri poslanika i desetak odbornika. Pohrlili kod Jankare, slikaju se sa njim ozarenih lica, misle: pametni smo. Ali, ispade da su bili za jednokratnu upotrebu.

Posle grčenja u Beču, kada mu je Briselska administracija rekla da im je Vučić sve obećao i da niko ne može tako nisko da kleči kao on, to jest da nemaju nameru da ga menjaju, ožalošćeni i razočarani glumci, pisci, takozvana građanska elita, shvativši da nema ništa od skorašnjeg dolaska na vlast, kako im je obećavao Don Kihot, odoše bez pozdrava.
Međutim, za DJB slede novi problemi: opstrukcija u vezi registracije stranke. “Ne znate da popunite obrasce”, rugaju se opozicione stranke, “toliko ste stručni”. “Ni stranku ne umete da osnujete”. Postoje potpisi, volja 10.000 građana, ali se insistira na formi, obrascima. Kreću postupci pred sudovima koji još uvek traju. U međuvremenu, osporava se i ime pokretu (mnogo im bode oči), pa se vodi i spor oko toga, ali džabe objašnjavati.

Negde u to vreme, stiže preko Dojče vele-a članak: optužba za dug u Americi. Duguje Radulović, po evidenciji iz katastra, ni manje ni više nego milion dolara poreza. Razlog? Rušenje kredibiliteta po svaku cenu. Kreće mašinerija, ne znam sa koje strane veća paljba i napadi, da li sa strane demokratske opozicije ili vlasti. “Lopov”, “stečajni”, viče Rističević. “Pobegao, ne sme u Ameriku, prevarant”, viče opozicija. DJB pod unakrsnom vatrom. Dolazi do sve veće polarizacije DJB-a s jedne strane, i opozicije i vlasti, sa druge. Ostade DJB sam, napadan od svih.

Tada se već neki među prvim saradnicima Radulovića povlače iz javnih nastupa. Pola poslanika sve ređe dolazi u Skupštinu, ne učestvuju u akcijama, tribinama, ponekad se samo protokolarno pojave na konvencijama.
Pošto je projekat sa Jankovićem propao, tj. on izgubio kredibilitet lidera, morao se pronaći drugi. Počinje da se sve više spominje Đilas u tabloidima. Đilas ovo, Đilas ono… i tako je u javnosti stvoren “novi” (stari) mesija opozicije, koji je jedini lider, a ujedno i ljuti protivnik Aleksandru Vučiću, bivšem ortaku iz dana kada su se bavili marketingom i uredjivanjem novina. Lider koji je “ljuto” četiri godine tihovao u KSS i hvalio BG na vodi i projekat fontane na Slaviji, ali ko to sada pamti. O odnosu prema svojoj DS da i ne govorim. Kako imamo kratko pamčenje. Mi sve opraštamo i zaboravljamo. Naravno, kad neko ima para.

Medijski mrak, ignorisanje od strane javnosti, odnosno totalna medijska izopštenost i stalna spinovanja otežavaju kampanju za beogradske izbore u koju se krenulo sa Dverima u koaliciji, oročenoj i tematski i vremenski.
Konvencija u Sava centru krajem 2017. godine, kada je predstavljen tim kandidata za skupštinu Grada Beograda, kada je sala impozantno popunjena sa preko 1.000 članova, simpatizera i gostiju – mislim i sigurna sam da je bila kap koja je prelila čašu partokratiji svih boja i kada je upaljen crveni alarm. Po mom dubokom uverenju, tada se SISTEM pokrenuo po principu i narodski rečeno: “dokazaćemo mi vama”. Znamo kako su prošli izbori za skupštinu Grada Beograda. Ovog puta im se nije omaklo.

Posle izbora su kružile glasine da su naprednjaci i socijalisti, uglavnom penzosi iz unutrašnjosti, i svi zaposleni po javnim preduzećima, masovno dovođeni da glasaju i da se preko Centra za socijalni rad davala korisnicima jednokratna pomoć za glas. Bilo je nemoguće boriti se protiv svih trikova na svim biračkim mestima, dovođenja, plaćanja za glasanje, dokazati ucene, objasniti da je bilo onemogućen pristup izbornom materijalu… ali džabe.

Tada nastupaju lomovi u DJB. Traže se glave. Vrh podnosi ostavku. Spavači koji su tihovali se bude, lobiraju, žele da se dokopaju vrha, karijeristi isplivavaju na površinu, mešetare. Zajedno žele da izbace Radulovića. Ne uspevaju. Cepaju pokret. Odlazi trećina članova. Neka im je sa srećom.

Nisu uspeli tada, pa bi da završe sada. Valjda smo kao članovi već oguglali na takve pokušaje, pa je izostala neka burna reakcija članstva. Postaje mi simptomatično traženje dlake u jajetu kod Radula. Dok postajemo sve više kolonija od strane EU i Nemačke, dok sve propada, ljuto se borimo za formu, jer “kako će voditi državu ako ovako radi” i slične mantre koje već i vrapci znaju. Valjda tako mora. Neko vidi i prepoznaje, neko ne. Nismo svi isti.

Pisah po društvenim mrežama i kada su odlazili viđeniji članovi, bliski saradnici Radulovića: nema svako petlju da stoji iza nekog ko gura prst u oko Frau, ko ima stav o EU kao instrumentu dominacije Nemačke, ko ukazuje na sukobe velikih i potrebu izbora saveznika, jer to su još uvek ovde tabu teme. Zakon o Kosovu i Metohiji – i to je tabu tema, jer je Frau zacrtala Kosovo Republjik i šlus.

Pisala sam i kada je odlazila Macura. Ne može crvena linija i politika DJB uz nezameranje vlastima. Ne može. Ako im popustiš i uđeš u njihov “klub”, gubiš identitet borca protiv sistema. Postaješ politikant, sutra partokrata sa nekom funkcijom… tako i Ana i ostali. Ovakve pojave se mogu i ubuduće očekivati. Ko ima slab želudac za odlaske, preletanja – neka čuva zdravlje. Ovo je pokret za one sa čvrstim stomacima, one koji mogu da podnose podmetanja, spinove, laži.

I na kraju, DJB je JEDINA anti-sistemska stranka. Otud i konstantni napadi, rovarenja, pokušaji uništavanja, pretnje nestankom, jer ne bi imao ko da postavlja pitanja bivšima, onima pre naprednjaka, o silnim zloupotrebama, o instaliranju partokratije i urušavanju institucija.

Zato svaki napad na DJB doživljavam kao udruženi zločinački poduhvat partokrato-mafije svih boja, ideologija i vera.
Ovo je, naravno, samo moja retrospektiva i hronološko viđenje razvoja DJB, od kada pratim dešavanja i učestvujem. Zadržavam pravo da je ovo moja lična percercija, iz mog ugla posmatranja.

A vi, kako ste?
Ako vam sve je dobro, onda ništa…

Vesna Mijatović
OO DJB Zemun