Два таса политичке ваге

Деведесетих, у време матријалне и моралне кризе, ратова и немаштине, стасала је генерација омладинских активиста, спортских навијача и студената који су сазревали у сукобима по барикадама, митинзима, амфитеатрима, студентским мензама, градећи тако каријере по угледу на своје политичке менторе. Увежбали су до савршенства како постати успешан политикант, лепо и смислено причати, а ништа конкретно не рећи, обећавати па слагати уз шарм и осмех, претрчати у супарнички табор јер тамо има више кинте, цинкарити, шпијунирати, издати кума… и остале врлине балканских политичких елита – трајне особине партократије свих боја и идеологија. Како некада, тако и сада.  Једни су доделили себи улоге младих бунтовника против тадашњих власти, јер то је било тако цоол. Други су били у власти по угледу на очеве, деде и осталу ближу и даљу родбину, онако по националном кључу, још из периода братства, јединства и самоуправљања. Када су стасали, чим им се указала прилика – ступили су на политичку сцену, онако у ниском старту, гладних очију, нервозних прстију, спремни да године чекања и шегртовања код својих политичких Донова остваре кроз “својих 5 минута буџетске среће” И дочекали су, неки пре, а неки сада.

Тако мени, политичком лаику кога политика никада није претерано занимала до појаве ДЈБ и Радуловића, изгледа садашња политичка сцена са својим естаблишментом, својим кодексом, својим (не)моралом и својом (не)етиком. Лицемерна, лажна и корумпирана.

А онда дође Радуловић, као гром из ведра неба. Поче да прича нешто што се до тада није могло чути, бар не тако јасно и конкретно. Уздрма учмалу јавност текстовима о предлозима решавања економских проблема, поче да прозива партократију, поста запажен аналитичар, уђе у владу као министар привреде. Крене да спроводи делове експозеа Владе, да предлаже реформске законе, тражи попис имовине, личне карте предузећа… Паника! “Е, је л’ овај стварно ово хоће? Је л’ он нормалан?” питаше се унезверено партијски директори. “Ко стоји иза овог? Чији је овај” питаше се други. Прво је следио шок, док нису дошли себи, а онда отпор. Подигло се све што постоји у синдикатима и стало у заштиту партијских другара. Да су тада прихваћени Радуловићеви предлози, реформе би већ имале ефекта и осетила би се промена на боље, али отпор је био огроман, а опструкција тотална. Радуловић је тада изашао из владе и кренуо сам против свих.

Када се овако посматра политичка сцена Србије није за чуђење отпор променама и онима који их најављују. Срећа да се све ово одвија у време интернета, па бројни видео записи говоре можда и речитије о том периоду.

Често сам у коментарима на друштвеним мрежама истицала да ће се у будућој анализи политичка сцена делити на период пре и после Радуловића. Програм, стратегија развоја, политика, геополитика, термини, економске анализе… у свему томе он је не један, већ десет корака испред свих осталих. Отуда и учестала појава копирања програма, присвајања трермина… али џабе, све то губи смисао када то изговарају лажљивци који су то деценијама причали, па изгубили кредибилитет.

Када на замишљени тас са једне стране ставим политичаре партократе који се на политичкој сцени налазе од кад знам за себе и упитам се: “Шта су радили деценијама, конкретно?” па схватим да се њихови резултати могу једино мерити квадратима некретнина или бројним рачунима по офшор дестинацијама, као и јагњећим и прасећим бригадама, аферама, старлетама, скандалима, а на други тас Радуловића, ДЈБ са својом програмом, доследношћу, упорношћу, без политичке прошлости, са каријером оствареном у струци у свету – ја немам дилему.

И зато, све док се Радуловић залаже за промену овог искривљеног система уз све “мане” које му се спочитавају, он је мој избор. Ако се икада појави још неки борац за исти циљ, што бих лично волела да се деси, тада ћу да гледам нијансе и налазим мане. Из тог разлога позивам све жестоке критичаре који било шта замерају Радуловићу, а нарочито бивше другаре, да засучу рукаве и покажу како би та борба против овог система, по њима, требало да изгледа, а да буде демократичнија, жешћа, бескомпромиснија.

До тада не отежавајте и не постављајте клипове у точкове. И овако је тешко, јер смо сами у тој борби. Пустите нас који имамо воље, снаге и истрајности да се залажемо и боримо за неку лепшу и уређенију Србију која би бар малкице личила на Данску где док шеташ улицама срећеш насмејана лица и чујеш оно симпатично “Хај”. То је неко моје мерило уређености једног друштва, када су грађани задовољни и пуни животне енергије.

Весна Мијатовић
члан ОО ДЈБ Земун