Својим текстом “Доста је милион” Дојче веле, немачки државни пропагандни канал, је 05. августа 2016. године покренуо камапњу блаћења Саше Радуловића.
Текст не задовољава ни минималне стандарде новинарства. Злонамерном погрешном интерпретацијом једног јединог папира старог 11 година, који су прибавили у локалном катастру једног округа у САД-у, саставили су мешавину тврдњи, инсинуација и конструкција с очигледним циљем покушаја политичке дискредитације тада најјаче опозиционе политичке опције у Србији.
Погледајмо шта је све тврдио и инсинуирао Дојче веле у свом првом тексту. У текстовима на сајту DW који су уследили, као и у јавним наступима Немање Рујевића, ова серија инсинуација је продубљена и проширена. Овде се бавимо само првим текстом који је покренуо лавину и на основу кога су Информер, Пинк, Студио Б, а затим и Ристичевић, Мартиновић и Вучић у Скупштини, наставили кампању против Саше Радуловића која је трајала месецима.
- Да документ који су показали представља доказ дуга од преко милион долара.
Порески стручњак кога су ангажовали за потребе тог текста је морао да им објасни да такав документ не представља доказ дуга. Шта документ у ствари представља, како и у којим ситуацијама настаје, објашњено је у тужби и у извештају пореског стручњака Мајкла Џ. Дезмонда из Калифорније који је у међувремену номинован за Главног саветника за Федералну пореску управу (Chief Counsel of the IRS) председника САД-а.
DW у тексту тврди да је 11 година стар документ “веома свеж” јер су његову копију оверили 16. јула. 2016. године, алудирајући на то да је дуг стваран и да постоји и данас. Порески стручњак кога су ангажовали је могао да им објасни да локални катастри никада не уклањају документе, чак и када су повучени због грешке или су плаћени или истекли.
- Да “Саша Радуловић дугује више од милион долара за порез”.
Не да је можда дуговао, јер ипак се ради о периоду од пре 15 година, нити да је можда реч о грешци која је исправљена, већ категорички да ДУГУЈЕ. Чињеница јесте да Саша Радуловић није нити је икада био дужан порез. То је и доказано у тужби немачком суду.
Очигледно је да тврдња да неко и данас ДУГУЈЕ милион долара, поготово неко ко је политички лидер и бивши министар привреде, дискредитује човека за разлику од, рецимо, вести да је реч о грешци. Како долази до грешака пореске администрације која чак и у ситуацијама када нема адресу пореског обвезника прибегава драстичним мерама (што и јесте један од разлога да није могуће “утећи” пореској управи), објашњено је детаљно у извештају Мајкла Џ. Дезмонда који је саставни део тужбе. ДЈБ неће откривати ове детаље док траје судски поступак.
- Да је уверење да у Америци нико не може да не плати порез у ствари мит, и да овај њихов текст то и потврђује.
DW у тексту тврди: “Јер итекако је могуће утећи америчким порезницима, а онда негде далеко бити угледни грађанин па чак и министар.” Не да је можда могуће “утећи” и да не знају да ли је Саша Радуловић уопште морао да утекне, већ категорички тврди да су показали да је “министар утекао”. Овај њихов текст, наравно, не показује ништа од тога. Када дуг заиста постоји, америчким порезницима није могуће утећи.
Овакве тврдње се не могу наћи ни у једним озбиљним новинама, осим ако циљ текста није блаћење. Иначе, Саша Радуловић је од 2008. године, па све док није постао министар у септембру 2013. године, радио као специјални саветник Специјалног тужилаштва на предметима 24 спорне приватизације унутар пројекта помоћи нашем тужилаштву за откривање финансијских малверзација, превара у стечају, на берзи и пореских утаја, а по уговору са Америчким министарством правде.
- Да су документ на коме су засновали причу добили од Америчке Федералне пореске управе.
Документ су добили у локалном катастру Сан Матео округа. За разлику од Србије, у САД нико не може без сагласности пореског обвезника добити било какву информацију од пореске управе. Ова нистина је била потребна да би цела конструција изгледала кредибилно.
- Базирајући се на неистини да Саша Радуловић дугује милион долара, цео даљи текст DW-а пласира серију додатних неистина, инсинуација и конструкција. Прва гласи: да је зов матерњег језика оставио пореске обвезнике порезника празних руку.
Пошто су “утврдили” да је Саша Радуловић дужан милион долара, онда текст даље исмева тврдњу Саше Радуловића да се вратио у Србију 2005. године јер су му деца заборавила српски језик.
- Да за 10 долара свако може да добије званичан извод из документа било ког пореског обвезника у САД-у, да ли дугује порез и да ли му се плени имовина.
У САД нико не може да добије извод из документа пореског обвезника без сагласности пореског обвезника. Оно што можете, када знате број неког документа у локалном катастру, јесте да из локалног катастра добијете копију тог документа. Циљ ове лажне тврдње је да помогне твдњу да је Саша Радуловић побегао из САД-а због пореског дуга, што је потпуна лаж.
- Да је Саша Радуловић 2001. папрено платио троминутно представљање на каналу CNN Financial.
У делу текста под ироничним поднасловом “Пионир долине”, потпуно невезано за причу о порезу, ничим изазван текст уводи додатну линију покушаја дискредитације Саше Радуловића кроз покушаје исмевања његове каријере у ИТ индустрији. Ова тврдња DW је потпуна неистина за коју нису пружили ниједан доказ. На каналу су се представљали тадашњи бизнис лидери.
Ово је на жалост само део блаћења из текста. Готово свака реченица текста DW је усмерена у правцу дискредитације Саше Радуловића, приказујући га као крајње сумњивог човека са сумњивом каријером и тако пружа основ за кампању против њега, коју је СНС потом водио месецима. Да је Информер објавио овакав текст, грађани би разумели да се ради о манипулацији и кампањи власти за дискредитацију политичких противника. Никада пре и никада касније DW није објавио ниједан сличан текст. Овако, грађанима је остало питање: зашто би се државни немачки пропагандни медиј бавио дискредитацијом политичких опција у Србији?
Мислимо да то у последње време постаје све јасније.
Ono sto je meni zanimljivo je da to sto je pisao dw svakako nije nesto sto je moglo biti izvuceno iz tekucih politickih desavanja vec po samoj svojoj prirodi to moze biti samo rezultat necijeg opseznog istrzivanja. Mozda je u pitanju istrazivacko novinarstvo? Ne bih rekao, obzirom na opseznost istrazivanja i obzirom da je dw tekst (tekstove) ovakve konstrukcije ( a la informer) prvi put objavio (po recima DJB~a) i da je rizikovao tuzbu (zar neko moze pomisliti da dw ne zna kakav je kvalitet spornog teksta).Mnogo bolje ce se uklopiti pretpostavka da je neko odozgo, iz Nemacke, ultimativno zahtevao od dw da objavi te tekstove. Neko ko stiti interese Nemacke na racun interesa Srbije tako sto ce spreciti da dodje do njenog uredjenja i time otvoriti put da nas kolonizuju ( vec mogu da zamislim vucica kako se zalio svojim sagovornicima u nemackoj kako ovi njegovi novinari mnogo lazu pa im niko vise ne veruje pa ako bi oni mogli da zaloze svoj kredibilitet… jer bi njima srbi sigurno verovali….posle toga vest prihvata on i njegovi verni psi…i ode radulovic niz vodu) .
Zasto je bas Radulovic izabran kao cilj njihovog napada a ne neko drugi iz opozicije? Ili jos bolje zasto samo on?Zar drugi politicari opozicije nisu opasnost za Nemacku (mozda su politicari”malog kalibra” ili ih mozda direktno ili indirektno kontrolisu)? I na kraju zasto Nemacka podrzava Vucica?
Odgovori na ova pitanja cine kontekst naseg zivota danas u Srbiji.
Složiću se da je tekst Nemanje Rujevića u DW došao u trenutku “kao da je naručen”, u trenutku kada je DJB bio blizu svog maksimuma kao najjača opoziciona grupacija, kada je Vučiću Radulović bio prioritet za spuštanje rejtinga, a Saša Janković se baš spremao za ulazak na političku scenu itd…
Ipak je interesantno da se na tužbu Radulovića čekalo pune dve ipo godine – vidim, žali se DJB između ostalog da podnošenje tužbe za medije ovde nije nikakva vest. Istine radi, tužba je bila vest prvi put kad je najavljena, a potom je dve godine bila vest da DW još nije tužen. Zašto bi sad bila vest da je Radulović realizovao ono što je davno, davno najavio.
Takođe je interesantno da je Radulović sa skoro dve godine zakašnjenja stupio u otvoreni rat sa administracijom Frau Merkel, koju smatra odgovornom za tekst Nemanje Rujevića kojim je sve počelo. Tek nakon raskola u DJB (odlaska Aleksandra Stevanovića et al.) otvoreno je izneta teza o Nemačkoj kao kolonijalnom okupatoru u Srbiji (ili je možda baš zbog odstranjivanja dotičnog takav kurs mogao biti zauzet).
A možda se prosto i čekao trenutak da Trampova administracija odobri angažovanje svog kadra, Majkla Dezmonda, na strani Saše Radulovića.
Meni je totalno simpatičan stav DJB glede Nemačke ali ne znam šta da mislim o specijalnim vezama DJB sa desnim administracijama SAD i Britanije. Evrorealizam, opet, ne bih odbacivao jer nema sumnje da je realnost surova – veliko je pitanje da li EU zaista želi da ovu našu rupu na mapi ikada primi u članstvo EU kao članove ravnopravne sa drugim državama, ili od toga jednostavno nema ništa (zbog stanja same EU).
Problem je u tome, što se bojim da alternativa nemačkom protektoratu (diktaturi) u Srbiji nije ništa bolja: dovoljno je pogledati najveće saveznike britanskih/američkih konzervativaca, a to su režimi Kaćinskog u Poljskoj i Erdogana u Turskoj. Ne vidim po čemu bi takva Srbija posle Vučića bila bolja od Vučićeve Srbije. Zato sam još od 2016. mislio da je Radulović trebao da se pozicionira kao kandidat za gradonačelnika Beograda a da predsedničku trku prepusti Jankoviću i Jeremiću (a možda i da podrži Jeremića ako mu je već Janković napao organizaciju). No, pucao je previsoko i od viška amicije udario glavom u zid. Plašim se da onaj koji kritikuje Vučića kao Merkelinog piona jedva čeka da isto tako bude instaliran a da ga podupiru američka i britanska administracija.
Ne radi se o tome da Srbija treba da promeni okupatora, da umesto Nemačke postane kolonija Britanije ili Amerike. Nego sledeće: Nemačka je od Srbije napravila svoju koloniju, Amerika se sukobila sa Nemačkom, Nemačka više nema sigurnu poziciju na evropskoj sceni, ovo je šansa Srbije da se izvuče iz kandži Nemačke. Ne da postane američka kolonija već da iskoristi sukob SAD i Nemačke da konačno postane nezavisna od Nemačke. I da se integriše u EFTA.
Ne ulazim u to da li je takva ideja ispravna ili pogrešna, samo pojašnjavam pošto vidim da nisi potpuno razumeo stav DJB po ovim pitanjima.