Svojim tekstom “Dosta je milion” Dojče vele, nemački državni propagandni kanal, je 05. avgusta 2016. godine pokrenuo kamapnju blaćenja Saše Radulovića.
Tekst ne zadovoljava ni minimalne standarde novinarstva. Zlonamernom pogrešnom interpretacijom jednog jedinog papira starog 11 godina, koji su pribavili u lokalnom katastru jednog okruga u SAD-u, sastavili su mešavinu tvrdnji, insinuacija i konstrukcija s očiglednim ciljem pokušaja političke diskreditacije tada najjače opozicione političke opcije u Srbiji.
Pogledajmo šta je sve tvrdio i insinuirao Dojče vele u svom prvom tekstu. U tekstovima na sajtu DW koji su usledili, kao i u javnim nastupima Nemanje Rujevića, ova serija insinuacija je produbljena i proširena. Ovde se bavimo samo prvim tekstom koji je pokrenuo lavinu i na osnovu koga su Informer, Pink, Studio B, a zatim i Rističević, Martinović i Vučić u Skupštini, nastavili kampanju protiv Saše Radulovića koja je trajala mesecima.
- Da dokument koji su pokazali predstavlja dokaz duga od preko milion dolara.
Poreski stručnjak koga su angažovali za potrebe tog teksta je morao da im objasni da takav dokument ne predstavlja dokaz duga. Šta dokument u stvari predstavlja, kako i u kojim situacijama nastaje, objašnjeno je u tužbi i u izveštaju poreskog stručnjaka Majkla DŽ. Dezmonda iz Kalifornije koji je u međuvremenu nominovan za Glavnog savetnika za Federalnu poresku upravu (Chief Counsel of the IRS) predsednika SAD-a.
DW u tekstu tvrdi da je 11 godina star dokument “veoma svež” jer su njegovu kopiju overili 16. jula. 2016. godine, aludirajući na to da je dug stvaran i da postoji i danas. Poreski stručnjak koga su angažovali je mogao da im objasni da lokalni katastri nikada ne uklanjaju dokumente, čak i kada su povučeni zbog greške ili su plaćeni ili istekli.
- Da “Saša Radulović duguje više od milion dolara za porez”.
Ne da je možda dugovao, jer ipak se radi o periodu od pre 15 godina, niti da je možda reč o grešci koja je ispravljena, već kategorički da DUGUJE. Činjenica jeste da Saša Radulović nije niti je ikada bio dužan porez. To je i dokazano u tužbi nemačkom sudu.
Očigledno je da tvrdnja da neko i danas DUGUJE milion dolara, pogotovo neko ko je politički lider i bivši ministar privrede, diskredituje čoveka za razliku od, recimo, vesti da je reč o grešci. Kako dolazi do grešaka poreske administracije koja čak i u situacijama kada nema adresu poreskog obveznika pribegava drastičnim merama (što i jeste jedan od razloga da nije moguće “uteći” poreskoj upravi), objašnjeno je detaljno u izveštaju Majkla DŽ. Dezmonda koji je sastavni deo tužbe. DJB neće otkrivati ove detalje dok traje sudski postupak.
- Da je uverenje da u Americi niko ne može da ne plati porez u stvari mit, i da ovaj njihov tekst to i potvrđuje.
DW u tekstu tvrdi: “Jer itekako je moguće uteći američkim poreznicima, a onda negde daleko biti ugledni građanin pa čak i ministar.” Ne da je možda moguće “uteći” i da ne znaju da li je Saša Radulović uopšte morao da utekne, već kategorički tvrdi da su pokazali da je “ministar utekao”. Ovaj njihov tekst, naravno, ne pokazuje ništa od toga. Kada dug zaista postoji, američkim poreznicima nije moguće uteći.
Ovakve tvrdnje se ne mogu naći ni u jednim ozbiljnim novinama, osim ako cilj teksta nije blaćenje. Inače, Saša Radulović je od 2008. godine, pa sve dok nije postao ministar u septembru 2013. godine, radio kao specijalni savetnik Specijalnog tužilaštva na predmetima 24 sporne privatizacije unutar projekta pomoći našem tužilaštvu za otkrivanje finansijskih malverzacija, prevara u stečaju, na berzi i poreskih utaja, a po ugovoru sa Američkim ministarstvom pravde.
- Da su dokument na kome su zasnovali priču dobili od Američke Federalne poreske uprave.
Dokument su dobili u lokalnom katastru San Mateo okruga. Za razliku od Srbije, u SAD niko ne može bez saglasnosti poreskog obveznika dobiti bilo kakvu informaciju od poreske uprave. Ova nistina je bila potrebna da bi cela konstrucija izgledala kredibilno.
- Bazirajući se na neistini da Saša Radulović duguje milion dolara, ceo dalji tekst DW-a plasira seriju dodatnih neistina, insinuacija i konstrukcija. Prva glasi: da je zov maternjeg jezika ostavio poreske obveznike poreznika praznih ruku.
Pošto su “utvrdili” da je Saša Radulović dužan milion dolara, onda tekst dalje ismeva tvrdnju Saše Radulovića da se vratio u Srbiju 2005. godine jer su mu deca zaboravila srpski jezik.
- Da za 10 dolara svako može da dobije zvaničan izvod iz dokumenta bilo kog poreskog obveznika u SAD-u, da li duguje porez i da li mu se pleni imovina.
U SAD niko ne može da dobije izvod iz dokumenta poreskog obveznika bez saglasnosti poreskog obveznika. Ono što možete, kada znate broj nekog dokumenta u lokalnom katastru, jeste da iz lokalnog katastra dobijete kopiju tog dokumenta. Cilj ove lažne tvrdnje je da pomogne tvdnju da je Saša Radulović pobegao iz SAD-a zbog poreskog duga, što je potpuna laž.
- Da je Saša Radulović 2001. papreno platio trominutno predstavljanje na kanalu CNN Financial.
U delu teksta pod ironičnim podnaslovom “Pionir doline”, potpuno nevezano za priču o porezu, ničim izazvan tekst uvodi dodatnu liniju pokušaja diskreditacije Saše Radulovića kroz pokušaje ismevanja njegove karijere u IT industriji. Ova tvrdnja DW je potpuna neistina za koju nisu pružili nijedan dokaz. Na kanalu su se predstavljali tadašnji biznis lideri.
Ovo je na žalost samo deo blaćenja iz teksta. Gotovo svaka rečenica teksta DW je usmerena u pravcu diskreditacije Saše Radulovića, prikazujući ga kao krajnje sumnjivog čoveka sa sumnjivom karijerom i tako pruža osnov za kampanju protiv njega, koju je SNS potom vodio mesecima. Da je Informer objavio ovakav tekst, građani bi razumeli da se radi o manipulaciji i kampanji vlasti za diskreditaciju političkih protivnika. Nikada pre i nikada kasnije DW nije objavio nijedan sličan tekst. Ovako, građanima je ostalo pitanje: zašto bi se državni nemački propagandni medij bavio diskreditacijom političkih opcija u Srbiji?
Mislimo da to u poslednje vreme postaje sve jasnije.
Ono sto je meni zanimljivo je da to sto je pisao dw svakako nije nesto sto je moglo biti izvuceno iz tekucih politickih desavanja vec po samoj svojoj prirodi to moze biti samo rezultat necijeg opseznog istrzivanja. Mozda je u pitanju istrazivacko novinarstvo? Ne bih rekao, obzirom na opseznost istrazivanja i obzirom da je dw tekst (tekstove) ovakve konstrukcije ( a la informer) prvi put objavio (po recima DJB~a) i da je rizikovao tuzbu (zar neko moze pomisliti da dw ne zna kakav je kvalitet spornog teksta).Mnogo bolje ce se uklopiti pretpostavka da je neko odozgo, iz Nemacke, ultimativno zahtevao od dw da objavi te tekstove. Neko ko stiti interese Nemacke na racun interesa Srbije tako sto ce spreciti da dodje do njenog uredjenja i time otvoriti put da nas kolonizuju ( vec mogu da zamislim vucica kako se zalio svojim sagovornicima u nemackoj kako ovi njegovi novinari mnogo lazu pa im niko vise ne veruje pa ako bi oni mogli da zaloze svoj kredibilitet… jer bi njima srbi sigurno verovali….posle toga vest prihvata on i njegovi verni psi…i ode radulovic niz vodu) .
Zasto je bas Radulovic izabran kao cilj njihovog napada a ne neko drugi iz opozicije? Ili jos bolje zasto samo on?Zar drugi politicari opozicije nisu opasnost za Nemacku (mozda su politicari”malog kalibra” ili ih mozda direktno ili indirektno kontrolisu)? I na kraju zasto Nemacka podrzava Vucica?
Odgovori na ova pitanja cine kontekst naseg zivota danas u Srbiji.
Složiću se da je tekst Nemanje Rujevića u DW došao u trenutku “kao da je naručen”, u trenutku kada je DJB bio blizu svog maksimuma kao najjača opoziciona grupacija, kada je Vučiću Radulović bio prioritet za spuštanje rejtinga, a Saša Janković se baš spremao za ulazak na političku scenu itd…
Ipak je interesantno da se na tužbu Radulovića čekalo pune dve ipo godine – vidim, žali se DJB između ostalog da podnošenje tužbe za medije ovde nije nikakva vest. Istine radi, tužba je bila vest prvi put kad je najavljena, a potom je dve godine bila vest da DW još nije tužen. Zašto bi sad bila vest da je Radulović realizovao ono što je davno, davno najavio.
Takođe je interesantno da je Radulović sa skoro dve godine zakašnjenja stupio u otvoreni rat sa administracijom Frau Merkel, koju smatra odgovornom za tekst Nemanje Rujevića kojim je sve počelo. Tek nakon raskola u DJB (odlaska Aleksandra Stevanovića et al.) otvoreno je izneta teza o Nemačkoj kao kolonijalnom okupatoru u Srbiji (ili je možda baš zbog odstranjivanja dotičnog takav kurs mogao biti zauzet).
A možda se prosto i čekao trenutak da Trampova administracija odobri angažovanje svog kadra, Majkla Dezmonda, na strani Saše Radulovića.
Meni je totalno simpatičan stav DJB glede Nemačke ali ne znam šta da mislim o specijalnim vezama DJB sa desnim administracijama SAD i Britanije. Evrorealizam, opet, ne bih odbacivao jer nema sumnje da je realnost surova – veliko je pitanje da li EU zaista želi da ovu našu rupu na mapi ikada primi u članstvo EU kao članove ravnopravne sa drugim državama, ili od toga jednostavno nema ništa (zbog stanja same EU).
Problem je u tome, što se bojim da alternativa nemačkom protektoratu (diktaturi) u Srbiji nije ništa bolja: dovoljno je pogledati najveće saveznike britanskih/američkih konzervativaca, a to su režimi Kaćinskog u Poljskoj i Erdogana u Turskoj. Ne vidim po čemu bi takva Srbija posle Vučića bila bolja od Vučićeve Srbije. Zato sam još od 2016. mislio da je Radulović trebao da se pozicionira kao kandidat za gradonačelnika Beograda a da predsedničku trku prepusti Jankoviću i Jeremiću (a možda i da podrži Jeremića ako mu je već Janković napao organizaciju). No, pucao je previsoko i od viška amicije udario glavom u zid. Plašim se da onaj koji kritikuje Vučića kao Merkelinog piona jedva čeka da isto tako bude instaliran a da ga podupiru američka i britanska administracija.
Ne radi se o tome da Srbija treba da promeni okupatora, da umesto Nemačke postane kolonija Britanije ili Amerike. Nego sledeće: Nemačka je od Srbije napravila svoju koloniju, Amerika se sukobila sa Nemačkom, Nemačka više nema sigurnu poziciju na evropskoj sceni, ovo je šansa Srbije da se izvuče iz kandži Nemačke. Ne da postane američka kolonija već da iskoristi sukob SAD i Nemačke da konačno postane nezavisna od Nemačke. I da se integriše u EFTA.
Ne ulazim u to da li je takva ideja ispravna ili pogrešna, samo pojašnjavam pošto vidim da nisi potpuno razumeo stav DJB po ovim pitanjima.