Тема овонедељног саопштења биће кратак преглед колики је заправо животни стандард зрењанинаца и колико нас кошта текући живот уопште. У „популарним“ медијима често имамо прилику да чујемо како је стање у Србији баш онакво какво би вероватно сваки грађанин пожелео да буде, али ништа од тога није даље од истине.
Прва ствар од које морамо да кренемо јесте да данас у Србији имате два основна начина како да дођете до запослења; први је да се запослите у фабрици јефтине радне снаге, а други начин је да се, ако сте партијски повезани, запослите у јавном сектору што онда плаћају сви грађани Србије. Да не будемо погрешно схваћени, ви и сад имате делове јавног сектора где можда имате мањи број запослених од оног који би требао да буде док са друге стране имате јавна предузећа где имате далеко већи број радних места од потребног и која су најчешће измишљена.
Зашто је ово битно и због чега Покрет Доста је било стално говори да је партијско запошљавање један од централних проблема који изједа наше друштво заједно са корупцијом? Партократија као друштвени феномен не штеди никада на себи, често је лишена сваке одговорности за свој рад а оно што ова власт показује јесте и одсуство било какве самокритичности.
Ви данас имате ситуацију да једно домаћинство, када саберете све дажбине и режијске трошкове на месечном нивоу, (грејање, струју, телефон, интернет, техничку воду, канализацију, издвајање за стамбену заједницу) они износе око 15.000 динара а могу достизати и до 20.000 у јеку грејне сезоне. Наравно у ове износе нису укључени трошкови хране или на пример воде за пиће које као што знамо, зрењанинци такође имају. Треба ли да подсећамо да су све акцизе повећане, и на дуван и на нафту односно бензин као и да су уведене акцизе на струју. Ако би посматрали збирну стопу инфлације за последњих 6 година, према званичним подацима, она би износила око 25% и то грађани јако добро осећају на себи.
Оно што даље следи јесте да видимо колика су то примања људи у Србији и у Зрењанину? Према подацима Евростата три четвртине људи у Србији ради за плату до 312 евра. То је зарада за коју ради највећи број људи у земљи и управо су то најчешћа примања запослених у фабрикама јефтине радне снаге и малој привреди, док просечна пензија износи 194 евра. Потпуно је сувишно говорити да ти исти пензионери морају од те и такве пензије да издвајају новац за лекове.
Која је то економска политика где човек који ради је толико сиромашан, да готово половину својих примања треба да даје само за режију и дажбине. Да ли је у реду да неко буде на платном списку или има измишљено радно место у јавном предузећу и зараду знатно веће од просечне, а да са друге стране, људи не могу да плаћају дажбине које су превисоке и због који их им приватни извршитељи плене ствари из куће или избацују на улицу? Наш основни циљ јесте да јавна предузећа буду услужни сервис грађана и одбијамо да поверујемо да грејање, струја или гориво не може да буде јефтиније. Није тачно да нема новца за бесплатне уџбенике што је такође наша идеја.
Према подацима ОЕЦД, Дирекције за европске интеграције, око 600.000 људи је напустило Србију за последњих 6 година. О којим резултатима они говоре када им људи масовно беже из земље а на дан избора купују гласове за 3.000 динара?
Дарко Шаровић
Доста је било Зрењанин
Коментариши