Sklapam sa tobom ugovor po kome sav teret pada na tebe, a sva korist pripada meni, koji ćeš poštovati dok se to meni sviđa i koji ću ja poštovati dok se to meni sviđa. Ovim rečima je Žan Žak Ruso objasnio kako izgleda društveni ugovor u tiraniji. Ovim rečima može se opisati i odnos poslovnih banaka u Srbiji sa svojim klijentima. Ključno pitanje koje se ovim povodom postavlja je zašto je to tako, odnosno iz kog razloga Narodna banka, koja je po zakonu i regulator i kontrolor banaka, dopušta da ovakvi odnosi postoje u jednoj demokratskoj zemlji.
Kad se bilo kojim logičkim argumentom dovede u pitanje skandalozno popustljivo postupanje Narodne banke prema bankama, dobija se odgovor da je to posledica neoliberalnog koncepta i da se to ne može promeniti. Centralna banka je nezavisna, pravila tržišta su takva, Bazel 1, 2, 3 i to je to. Uostalom, tako je u celom svetu.
Ovo naravno nije adekvatan ali ni tačan odgovor. Neoliberalizam ili ogoljeno, bankarski kolonijalizam, zaista podrazumeva dominaciju banaka ali ne u ovoj meri. Način na koji se NBS ponaša prema bankama u slučajevima kad krše zakon pre bi se moglo smatrati državnim udarom nego primenom neoliberalnog koncepta.
Možda bi se i moglo govoriti o posledicama koje je prihvatanje neoliberalnog koncepta ekonomske politike ostavilo na položaj bankarskih klijenata i enormno bogaćenje banaka, u situaciji kada su te posledice uzrokovane deregulacijom, kao bitnom karakteristikom neoliberalizma. Uostalom, neoliberalizam je doveo do ogromne globalne nejednakosti, i može se reći da je to jedna od njegovih bitnih karatakteristika. Ali ostavimo po strani Kuznecove krive, Đinijev koeficijent i ostale kompleksne makroekonomske pokazatelje. Tako nešto nam nije potrebno da bismo videli šta se dešava. Bar to je moguće u zemlji gde se lekaru specijalisti rata kredita od 300 evra, sama od sebe povećala na 80% mesečne zarade.
Deregulacija svakako jeste uticala na stvaranje balona hipotekranih kredita u SAD pa se stoga može smatrati i bitnim elementom stanja koje je dovelo do svetske ekonomske krize. Ma koliko da su tamošnji predsednici Federalnih rezevrvi (FED), poput Pola Volkera, Alena Grinspena ili Bena Bernarka smatrani figurama koji su bili ili nisu bili svesni opasnosti koje u sebi nosi deregulacija i ma koliko da je opravdano tvrditi da je njihovo činjenje ili nečinjenje uticalo na nastank krize, teško da bi se slični argumenti mogli primeniti na guvernere Narodne banke Srbije.
Razlozi za to su dvojake prirode. Najpre, postupanje predsednika FED-a je bilo postupanje u skladu sa pravilima, koje je uokvirilo prihvatvanje neoliberalnog koncepta tržišta. I ono je u svakom slučaju moglo biti smatrano legitimnim. I drugo, vodeće ličnosti FED-a svakako svoje odluke nisu donosili pod tako otvorenim i bezobzirnim5 pritiskom interesnih grupa a na štetu javnog poretka, kao što ni u jednom trenutku svoje greške nisu pokušavali da brane otvorenim negiranjem javnog poretka. Da li se to dešava u pozadini cele priče drugo je pitanje, koje bi trebalo ostaviti za raspravu između Trampa i demokrata.
Kad je Srbija u pitanju, može se reći da neoliberalni koncept nije imao nikakve veze sa dubokom institucionalnom krizom NBS-a, koja je nastala za vreme Dinkića i koja još uvek traje. Štaviše, da su doslovno poštovana pravila neoliberalizma, bankarski sektor bi koliko-toliko bio uokivren javnim poretkom i bankari bi za nepoštovanje javnog poretka odgovarali. Ovako, ignorisanje pravila od strane institucije koja bi taj javni poredak trebala da štiti, a to je svakako NBS, ne samo da je nanelo ogromnu reputacionu štetu NBS-u i državi Srbiji, već i neoliberalnom konceptu u Srbiji.
Čini se da je potpuna potčinjenost naše centalne banke donekle potpomogla razotkrivanju prave suštine neoliberalizma.
Svima je poznata uloga junaka iz popularnog stripa Alan Ford, Superhika, koji pljačka siromašne da bi dao bogatima. Interesanto je da ova moderna parodija Robina Huda, podseća na postupanje Narodne banke Srbije u periodu 2006-2016. godine. Zato su mnogi oštećeni građani sa pravom ogorčeni na NBS, prozvali centralnu banku našim Superhikom, mada se ova metafora može odnositi na ceo neoliberalni koncept koji nesporno uzrokuje ozbiljan rast nejednakosti.
Iako nalazimo da je ovo poređenje institucije sa običnim kriminalcem neumesno, teško da se mogu naći opravdanja za čitav niz postupaka centralne banke u periodu ekspanzije stambenih kredita, počevši od potpune ignorisanja obaveze regulacije i nadzora nad ponašanjem učesnika na tržištu finansijskih usluga pa sve do nespretnih pokušaja prikivanja sopstvenih grešaka, bilo da su iste posledica činjenja ili nečinjenja centralne banke.
Činjenica je da je Narodna banka Srbije nemo posmatrala: kako banke ugovaraju izvedene finansijske derivate u kreditima indeksiranim u CHF; kako promovišu pravila nesavesnog i neetičkog ponašanja i kako ta pravila vremenom postaju uobičajena; kako sistemski uništavaju najveća domaća preduzeća po pravilu zloupotrebom poverenja ili ovlašćenja; kako se prema građanima ophode na sličan način kao i zelenaši; konačno, kako grubo krše imperatvine norme različitih zakona i podzakonskih akata.
Najbolja ilustracija ponašanja centralne banke bilo je ono koje je demonstrirano kod jednostranog menjanja kamatne stope od strane banaka. Naime, većina banaka je u svojim tipskim ugovorima o stambenom kreditu imala odredbu po kojoj ima pravo da u skladu sa svojom poslovnom politikom promeni visinu kamatne stope. Do ugovaranja takve klauzule u ugovorima o kreditu dolazilo je usled postojanja ogromnog prostora za zloupotrebe koji je regulator ostavio bankama, iako su banke bile svesne da je takvo ugovoranje zabranjeno odredbama velikog broja zakona. Sudovi u Srbiji su, naravno, utvrdili da su ovakva ugovoranja protivna javnom poretku i samim tim ništava.
Bilo je to u vreme donošenja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji iako predstavljen kao mera državne politke koja je preduzeta u pravcu zaštite interesa potrošača nije to bio ni u svom najmanjem delu. Pre bi se moglo reći da je ovaj zakon bio sredstvo za legalizaciju nečega što se ne može legalizovati, i da je pomirio interes banaka sa interesom pojedinaca iz redova Narodne banke, sa osnovnom idejom da se građani Srbije po ko zna koji put ponize i prevare, a interes javnog poretka izigra.
Ako se vratimo u vreme donošenja Zakona o zaštiti korisnika, teško da nam mogu promaći glavne poruke koje su najviši predstavnici centralne banke poslali javnosti. U više navrata ponovljen je stav da banke jesu jednostrano menjale kamatne marže, ali eto, to je bilo dozvoljeno. Ali kada se donese Zakon o zaštiti korisnika, to više neće biti slučaj.
U ovim tvrdnjama je iznošena jedna gruba neistina. Naime, jednostrano menjanje bitnih elemenata ugovora, pa i visine kamatne stope oduvek je bilo zabranjeno zakonom, i kao takvo nedopustivo. Drugo je pitanje da li je NBS učestvovala u kršenju zakona, i na taj način kod banaka stvorila legitimno očekivanje da je jednostrano menjanje kamatne stope u stvari dozvoljeno. Iako je ovo kompleksno pravno pitanje, pokušaćemo da pojednostavljenjem odnosa ocenimo ko je i na koji način oštećen ovom konfuzijom centralne banke. Pri tome, treba imati u vidu da su na internet stranici NBS-a, i to ne samo u vreme pre donošenja Zakona o zaštiti korisnika već i nakon njegovog stupanja na snagu, postojale preporuke Narodne banke za postupanje poslovnih banaka kada jednostrano menjaju kamatnu stopu i kada ugovaranju kredite u švajcarskim francima. Te preporuke su nosile oznake BAN 001 i BAN 002.
Činjenica je da je donošenjem ovih preporuka centralna banka uspela ne samo da stvori konfuziju već i legitimno očekivanje kod banaka da je jednostrano menjanje kamatne marže zaista dozvoljeno. Naime, ukoliko regulator i kontrolor podučava banke kako moraju postupati kada jednostrano menjaju marže, onda to podrazumeva da i sam regulator smatra da je takvo menjanje ugovornih uslova ne samo zakonom dozvoljeno već i legitimno. Problem je nastao onda kada se pokazalo da to nije bio slučaj, a taj trenutak se vezuje za prve presude sudova koje su odredbe o jednostranom menjanju marže oglasili ništavim i suprotnim javnom poretku. U tom trenutku postalo je jasno da je NBS istovremeno oštetila građane, pre svega svojim nečinjenjem u odnosu na ovakve odredbe, ali i banke, stvaranjem legitimnog očekivanja o dopuštenosti menjanja kamatnih marži. Pravičan izlaz iz ove situacije, ma koliko se činio nerealnim, je sledeći: Banke obeštete korisnike kredita kojima su menjali marže, NBS obešteti banke, a zaposleni u NBS koji su grubom nepažnjom oštetili državu obeštete NBS. Ovo bi bilo rešenje zasnovano na zakonu i institutima javnog poretka. Međutim, svima je jasno zbog čega je NBS izabrala da stvara dalju konfuziju sa novim preporukama umesto da problem reši.
Preduslov za rešavanje problema je prihvatanje odgovornosti i naknada štete državi, a ta opcija, kad je Srbija u pitanju, jednostavno nije na stolu. Verovatno iz razloga što bi ubuduće, a to se vidi i na primeru kredita indeksiranih u CHF država morala da počne sa primenjivanjem a prestane sa sveskim kršenjem zakona, što bi svakako sprečilo potpunu dominaciju banaka na ovim prostorima i njihovo enormno bogaćenje.
Zaključak je jasan. Ako u jednom državnom autoritetu imate policajca, sudiju, tužioca i zakonodavca koji će svako vaše kršenje zakona opravdati i prikriti, ogromna je verovatnoća da ćete stalno kršiti zakon. Kad je to slučaj, onda postojji društveni ugovor sličan onim koji je Ruso opisao u svom delu. Neko mora da prekine taj niz ogoljenog silovanja prava. Dosta je bilo.
Komentariši